Lečenje akutnog napada astme kod deteta, dece
Akutni napad astme je najčešće urgentno stanje u pedijatriji i čini 5-10% svih poseta pedijatru. Skoro 90% svih napada astme počinje prodromalnim simptomima infekcije gornjih delova respiratornog trakta (kijanje, curenje nosa, suv kašalj itd). U ovoj fazi davanje beta- 2 agonista ili montelukasta (antagonist receptora za leukotriene) može da spreči nastajanje napada. Primena steroida nema preventivni efekat, ali može da ublaži napad koji se kasnije razrije.
Usled opstrukcije disajnih puteva produžava se ekspirijum. Istovremeno, jedna količina vazduha ostaje zarobljena u plućima, pa nastaje emfizem. Kada se ekspirijum jako produži, dolazi do razvoja tahipneje. Ukoliko napad progredira, ekspirijum mora postati aktivan da bi se održala ventilacija. Ovo se postiže kontrakcijom mišića prednjeg trbušnog zida, koji povezuju intraabdominalni pritisak. Ovaj pritisak se prenosi na toraks, a posledica je povećavanje intratorakalnog pritiska. On deluje na intratorakalne disajne puteve, dovodeći do njihovog sužavanja ili kolapsa. Kada vazduh prolazi kroz ^ ovako sužene disajne puteve, nastaje sviranje koje je polífono, visokotonsko, ekspirijumsko, kontinuirano (međunarodno prihvaćen termin je wheezing, čita se vizing). Mali disajni putevi se ne sužavaju, već kolabiraju. Kada počne udah, oni se otvaraju i tako nastaje rano inspirijumsko pucketanje. Jačina wheezinga nije u korelaciji sa težinom napada.
Lekovi prve linije za lečenje napada astme su beta-2 agonisti. Ovi lekovi se mogu davati inhalatornim putem (preko električnog nebulizatora ili u obliku spreja sa posebnim komorama za lakše udisanje). Najčešće korišćeni lek je salbutamol a doza je 0,25 ml leka za predškolsku decu, odnosno 0,5 ml za školsku po dozi (standardni rastvor leka za nebulizaciju je 5,5 mg po ml). Ukoliko se daje kao sprej, daju se po 1-2 udaha po dozi. Ova doza se ponavlja više puta u toku dana (trajanje bronhodilatatornog efekta je oko 4 sata). Znaci predoziranja su tahikárdija i mišićni tremor. Ukoliko je reakcija na beta-2 agoniste dobra, drugi lekovi nisu neophodni. Potrebno je znati da beta-2 agonisti ne deluju dobro kod veoma blagih bronhoopstrukcija.
Ako izostane reakcija na beta-2 agoniste, ili postoji opstrukcija disajnih puteva sekretom ili nema reakcije na ovu grupu lekova (down regulacijá receptora za beta agoniste), napad koji ne reagu- je na primenu beta agonista se označava pojmom akutni teški napad (ovaj termin zamenjuje status asthmaticus u dečjem,uzrastu). Ona može biti usled blokade receptora ili je njihov broj snižen usled dugotrajni primene beta-2 agonista. 0 kom mehanizpiu je reč, proverava se primenom sistemskih steroida (0,5 mg prednizo- lona ili metilprednizolona po kg težine, do maksimalnih 20 mg za predškolsku ili 30 mg za školsku decu). Ukoliko je u pitanju blokada receptora, posle sat vremena od primene steroida pacijent će imati reakciju na beta-2 agoniste. Ako je broj receptora smanjen, ova reakcija će izostati i takve pacijente treba odmah hospitalizo- vati. Njima se mora dati kiseonik, aminofilin i.v. (u dozi od 7 mg na kg težine), uz nastavljanje primene steroida i beta-2 agonista.
Važan izuzetak od ovog algoritma su deca sa tranzitornim wheezingom. U njih se ne preporučuje primena sistemskih steroida jer je zapaljenje neutrofilno (steroidi povećavaju neutrofiliju). Klinički efekat u ove dece je minimalan, a neželjena dejstva izražena.
Antibiotici nisu indikovani u akutnom napadu astme, osim ukoliko postoji pneumonija. S obzirom da nije lako diferencirati bron- hopneumoniju o napada astme (u oba stanja postoji tahipneja, auskultatorni nalaz je nespecifičan kod bronhopneumonije, a snimak pluća pokazuje mrljaste senke u obe bolesti.
