Anorektalni apscesi

Anorektalni apscesi nastaju kao posledi-ca invazije pararektalnih prostora patoge­nim mikroorganizmima. Najčešće je to mešana infekcija sa visokovirulentnim uzročnicima, uz značajno učešće anaeroba. Nespecifični apscesi nastaju na bazi zapa-ljenja analnih žlezda, kojih ima 6-10, i na­laze se ćelom cirkumferencijom analnog kanala, naspram analnih kripti (Parksova kriptoglandularna teorija). Apsces može nastati i kao posledica povrede, tumora, zračenja, analne fisure, komplikovanih he­moroida, kao i tuberkuloze, Crohnove bo­lesti i HIV infekcije, ali i hirurških interven­cija kao što je hemoroidektomija i lateralna sfinkterotomija. Nakon zapaljenja analne žlezde, preko razgranatog duktalnog siste­ma, lokalni apsces se širi u neki od peri-rektalnih prostora, iako je unu trašnji sfink-ter značajna prepreka širenju infekcije. Najčešće se longitudinalno infekcija širi u intersfinkterični, supralevatorni i peria­nalni prostor. Horizontalno širenje kroz spoljašnji sfinkter dovodi do pojave ishio-rektalnog apscesa. Sa hirurške tačke gledi­šta posebno su komplikovani potkovičasti apscesi kod kružnog širenja infekcije i ap­scesi u obliku peščanog sata kod širenja supralevatornog apscesa naniže kroz mišić u ishiorektalnu ložu. Izuzetno je važno na­glasiti da se u preko 50% izdreniranih (le-čenih) anorektalnih apscesa formira peria-nalna fistula koja ne spada u akutna stanja, te neće biti predmet našeg interesovanja. Kod perianalnih apscesa, u koje se ubraja oko polovine svih slučajeva, najčešći simp­tom je pulsirajući analni bol koji se po­jačava prilikom sedenja i hodanja, rede prilikom defekacije. Već inspekcijom se uočava karakteristični otok na analnoj ivi­ci, sa obično crvenilom kože iznad. Palpa-torno postoji izrazita bolna osetljivost i znaci induracije. Sistemski znaci infekcije u takvim slučajevima nisu izraženi. Kod postojanja dublje lokalizovanih apscesa, najčešće ishiorektalnog apscesa, dominira febrilnost i poremećaj opšteg stanja, bol zrači u sakrum, kokcigeus ili ka gluteusi-ma. Defekacija je bolna, stolice mogu biti sa primesama krvavognojnog sadržaja. Di-gitorektalnim pregledom može se naći in-durirana, bolna tumefakcija u dubini. Sigurnija dijagnoza se može postaviti u kli­ničkim uslovima endorektalnom ehosono-grafijom, a nekada i anoskopija može po­kazati analnu kriptu iz koje se cedi gnoj. Cesto se dijagnoza teško postavlja, pa ta­kvi pacijenti lutaju između lekara raznih specijalnosti. Lečenje obavezno podrazu-meva inciziju i drenažu, u uslovima lokal­ne anestezije, gde je to moguće. Incizija mora biti dovoljno velika, poprečna i uvek bliža anusu, da bi se sprečilo nastajanje komplikovanih perianalnih fistula. Nikada se ne sme tamponirati kavum a antibiotici su retko potrebni (kod imunokompromito-vanih i onih kod kojih je proces dugo tra­jao). Drenažu dubljih apscesa treba uradi­ti u bolničkim uslovima, u opštoj anesteziji. Ako je na terenu urađena incizija, treba pa­cijenta za desetak dana uputiti na kontro­lu u koloproktološku ambulantu radi ano-skopskog pregleda kojim se može iden-tifikovati fistula koju treba operisati.