Specifičnosti skeleta kod dece
Poznavanje specifičnosti skeleta dece, njegovog rasta i razvoja je vrlo važno radi boljeg razumevanja njegove osetljivosti na traumu i reparativnih sposobnosti kako celine tako pojedinih delova. Razumevanje normalnog hondroosalnog razvoja doprinosi boljem dijagnostikovanju i lečenju traume i tumačenju mogućih komplikacija. Skelet dece je stalno promenjiva veličina. Podložan je stalnim strukturnim i funkcionalnim promenama. Njegov rast i razvoj kontroliše niz faktora kao što su unutrašnji, genetski i spoljnji, uticaji okoline. Isti tip preloma pokazuje varijacije u zavisnosti od mogućih anatomskih promena pojedinih delova kosti. Za razumevanje muskuloskeletnih povreda dece neophdono je adekvatno poznavanje anatomije i fiziologije različitih komponenti skeleta. Naročito je važno poznavati promenu tih delova tokom rasta. Pored toga različita urođena (osteogenesis imperfecta, osteopetrosis) ili stečena (smanjena upotreba, myelomenongocele) oboljenja utiču na kapacitet i formiranje pojedinih delova kosti. Lekar koji se bavi lečenjem povreda dece mora da ima na umu, pored mehanizma povrede, kratkoročni i dugoročni biloški odgovor na traumu i način lečenja specifične povrede shodno uzrastu. Stalno treba da drži na umu rast, sposobnost reparacije i remodeliranja povreda skeleta različete životne dobi.
Brojne značajne razlike preloma kostiju dece i odraslih proizilaze iz njihove građe. Najvažnije je da se radi o kosti koja raste te da prelom može da zahvati zonu rasta i tako da dovede do poremećaja rasta. Oštećenja zone rasta mogu da dovedu do akutnog ili hroničnog poremećaja rasta dečje kosti (Ogden). Oko 15% svih preloma dešava se na ovom nivou. Fize se stalno menjaju: aktivno longitudinalnim i dijametralnim rastom i mehanički (pasivno) u donosu na okolne faktore. Prelomi u nivou fiza variraju prema stepenu sazrevanja kosti. Anatomske razlike skeleta dece i odraslih mogu da otežaju identifikaciju preloma dece. Dečja kost se menja tokom uzrasta: infantilna kost je primordijalne građe, visoko celularna, porozna i poseduje mali stepen elasticiteta u poređenju sa starijom decom ili odraslima. Deca imaju mnogo veći procent hrskavice u skeletu nego odrasli i njihova količina se smanjuje uzrastom i progresijom endhondralne osifikacije. Dečji skelet pokazuje povećanu elastičnost na stres. Elastična deforamcija dugih kostiju ne mora biti vidljiva na radiografiji u vreme povrede. Duge kosti dece mogu pretrpiti elstičnu elongaciju od približno 0,75%. Kontinuirana elongacija stvara plastičnu deformaciju kosti (permanentna elongacija). S druge strane ove kosti u dece mogu da se komprimuju 2-4% bez radiografski evidentnog preloma7. Nezrela kost je mekša na savijanje, ali apsorbuje mnogo energije pre nego što pukne. Mada plastična deformacija postoji i kod kosti odraslih ona je znatno izraženija kod dece. Kompresione sile kod infantilne i juvenilne kosti češće dovode do preloma nego tenzione. Mogućnost angularne deforamcije, savijanje bez pucanja ili sa pucanjem jednog dela korteksa (po tipu zelene grane) je obrnuto proporcionalna uzrastu i količini kortikale kosti.
