Iščašenje ramena
Stabilnost ramena zavisi od zglobne kapsule i okolnih mišića. Glenoidalna jama daje slabu koštanu potporu glavi hume-rusa jer je površinski mala i plitka. Iz tog razloga humeroskapularni zglob se najčešće iščašuje od svih zglobova u odraslih osoba. Kod dece su češće epifiziolize, dok kod starih osoba nastaju prelomi nadlakat-ne kosti. Iščašenje nastaje dejstvom sile, bilo direktne ili indirektne. Takođe nekoor-dinisane mišićne kontrakcije, „grand mal” epileptičnog napada, ponekad prouzroku-ju ovakve povrede.
U toku prvog iščašenja zglobna kapsula se obično odvaja od glenoidalne šupljine, a kako je glenoid slaba potpora, u visokom procentu nastaju ponavljana iščašenja (luxatio recidivans).
Postoje četiri tipa iščašenja i to: prednje, zadnje, donje i gornje iščašenje
Prednje iščašenje
Prednje iščašenje nastaje najčešće dejstvom indirektne sile (pad na ispruženu ruku u abdukciji i spoljašnjoj rotaciji). Znatno rede iščašenje nastaje direktnim jakim udarcem na lateralni i posterolateralni deo ramena. Kapsula je obično u starijih osoba pokidana ili iščupana sa glenoidnog labru-ma. Glava humerusa može da ima kompre-sivan prelom posterolateralne površine i to se naziva Hill-Sachs-ova lezija
Prednja iščašenja se klasifikuju na sub-korakoidno, subglenoidno, subklavikularno i intratorakalno iščašenje, u zavisnosti od toga gde se glava humerusa nalazi.
Subkorakoidno iščašenje je najčešće, i zajedno sa subglenoidnim iščašenjem predstavlja 99% prednjeg iščašenja ramena.
Glava humerusa se nalazi ispod korakoid-nog nastavka skapule. Kod subglenoidnog iščašenja glava humerusa se nalazi ispred i ispod glenoidne jame. Subklavikularno iš-čašenje je veoma retko i glava humerusa je ispod klavikule dok je najređe intratorakal-no iščašenje gde je glava humerusa između rebara prodire u grudnu duplju.
Klinička slika
Kod bolesnika sa prednjim iščašenjem postoji potpun gubitak funkcije humero-skapularnog zgloba i bol. Odsutni su i aktivni i pasivni pokreti. Pokušaj izvođenja pasivnih pokreta izaziva „federirajući otpor”. Bolesnik povredenu ruku, savijenu u laktu, pridržava zdravom rukom. Rame je deformisano. Glava humerusa može obično da se napipa ispod korakoidnog nastavka ili medijalno od akromiona. Glenoidna jama je prazna. Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkog nalaza, a potvrda dijagnoze se pravi na osnovu rentgenografskog snimka.
Lečenje je konzervativno i to tako što se izvodi repozicija i fiksacija ramena
Ponekad je nekrvava repozicija neuspešna pa je neophodno operativno lečenje, tj. krvava repozicija.
Najozbiljnije komplikacije ove vrste išča-šenja jesu povrede neurovaskularnih elemenata. Te povrede su: povreda aksilarnog nerva, oštećenje brahijalnog pleksusa i potpuna paraliza celog ekstremiteta, kao i povrede arterije aksilaris.
Zadnje iščašenje ramena
Zadnje iščašenje ramena je veoma retko i često se ne dijagnostikuje. Do ovakve povrede dovodi indirektna sila koja prouzrokuje preteranu unutrašnju rotaciju i adukciju. Najčešće nastaje prilikom epileptičnog „grand mal” napada i prilikom strujnog udara.
Klinička slika nije tako izražena kao kod prednjeg iščašenja. Najznačajniji klinički znak je nemogućnost aktivne i pasivne spoljašnje rotacije.
Lečenje je gotovo uvek uspešno ukoliko se rano primeni. Radi se nekrvava ma-nuelna repozicija po mogućstvu u kratkotrajnoj opštoj anesteziji. Ponekad, posebno kod zastarelih, previđenih iščašenja neophodna je krvava repozicija.
Donje iščašenje (luxatio erecta) Donje iščašenje je veoma retka povreda ali je klinički nalaz evidentan. Bolesnikova ruka je savijena u laktu, podignuta je nagore i stoji uz glavu ili iza glave uspravno.
Gornje iščašenje
To je takode, veoma retka povreda. Povreda i dijagnoze se postavljaju se kliničkim i radiografskim nalazom.
