Prelomi karlice i acetabuluma kuka

Karlica je ključni spoj između osovin­skog skeleta i glavnih lokomotornih struk­tura donjih ekstremiteta koji se suprotsta­vljaju sili gravitacije i nose telesnu težinu. Karlica obezbeđuje koštanu potporu kič­menom stubu i zglobni mehanizam preko zgloba kuka koji omogućuje pokrete do­njih ekstremiteta. Karlica se u anatomskom smislu opisuje kao prstenasta struktura zato što je sastavljena od dve identične hemipelvične koštane formacije koju čine ilijačne, išijadične i pubične kosti među­sobno povezane pubičnom sinfizom sa prednje strane i sakroilijačnim zglobom sa zadnje strane, ojačane čvrstim ligamentar-nim vezama.

Da bi se razumeo pojam stabilnosti karlice, mora se shvatiti njen kružni prste­nasti koncept ojačan čvrstim ligamen-tarnim vezama. Prednji i zadnji sakroilijač-ni ligament, iliolumbalni, sakrospinalni i sakrotuberalni ligament obezbeđuju stabilnost zadnjem aspektu prstena, dok je sa prednje strane ova stabilnost obez-beđena preko gusto protkane fibrozne hrskavice koja čini pubičnu sinfizu. Unu­tar ovog prstena nalaze se vitalne struktu­re vaskularnog, neurološkog, genitouri-narnog i gastrointestinalnog trakta. Iz tog razloga povrede karlice imaju visok ste-pen kako smrtnosti tako i trajnog invali­diteta.

S obzirom na veliku čvrstinu karličnog prstena, evidentno je da prelomi nastaju kao posledica dejstva sile visokog inten­ziteta. Najčešće povrede nastaju nakon saobraćajnih nesreća, kako automobilskih tako i motociklističkih, i padova sa velikih visina.

Klasifikacija

Klasifikacija preloma karlice se bazira prema tome koliko je celovitost karličnog prstena sačuvana ili ne, i prema tome se dele na stabilne i nestabilne prelome. Pre­lomi se grubo mogu klasifikovati kao ante-ro-posteriorne (AP) kompresivne povrede (prelomi otvorene knjige), lateralne kom-pre-sivne povrede i povrede vertikalnog skliznuća. AP kompresivne povrede obič­no dovode do rascepa pubične sinfize. La­teralne kompresivne povrede su obično posledica postranične direktne sile koja najčešće dovodi do preloma ilijačne kosti blizu sakroiliačnog zgloba i preloma obe grane pubične kosti na istoj strani (prelom Malgaigne). Najteži i najnestabilniji prelo­mi karlice su prelomi vertikalnog skliznu­ća. Kidanje jakih ligamentarnih veza, udru­ženo sa vertikalnim skliznućem, dovodi do pucanja pubične simfize i zadnjih ligamen­tarnih struktura. Ovi prelomi često su udru­ženi sa masivnim krvarenjem i povredama genitalnog ili urinarnog trakta i neurolo­škim povredama.

Udružene povrede

Izuzetno je važno da se komplikacije pre­loma karlice svrstaju u pet glavnih grupa:

1. krvarenje,
2. znaci povrede urinarnog trakta,
3. otvoreni prelomi,
4. neurološke komplikacije,
5. politrauma.

Urgentno zbrinjavanje

Komplikovane prelome karlice zbrinja­vaju timski specijalista urgentne medicine,

anesteziolog, opšti hirurg, urolog i orto­ped. Ponekad je neophodno učešće i vaskularnog hirurga.

Osnovni postupak u akutnom zbrinjava­nju jeste nadoknada izgubljene tečnosti kod hipovolemije udružene sa prelomom karlice, uz praćenje centralnog venskog pritiska. Rektalni pregled je obavezan da bi se procenilo stanje prostate zbog moguće povrede zadnje uretre. Nakon toga je neo­phodno uraditi kateterizaciju mokraćne be-šike radi praćenja diureze. Ponekad je neo­phodno uraditi intravensku pijelografiju zbog utvrđivanja stanja mokraćnih puteva ili uretrocistografiju kod sumnje na povre­du mokraćne bešike.

Spoljnu fiksaciju nestabilnih preloma karlice treba uraditi što pre u toku prvih 24 časa. Otvorena repozicija i unutrašnja fik­sacija dislociranih preloma karlice sve vi­še se primenjuju u smislu definitivnog zbri­njavanja ovih povreda.

Nakon stabilizacije preloma neophod­na je profilaksa duboke venske trombo-ze i plućne embolije sa nisko moleku­larnim heparinom. Uz korišćenje elasti­čnih čarapa za donje ekstremitete preporu­čuje se rana fizikalna terapija i mobilizaci­ja pacijenta.

Prelomi acetabuluma

Zglob kuka se sastoji od acetabuluma koji ima oblik sfere i loptaste glave butne kosti koja ulazi u njega. Povrede acetabu­luma najčešće se dešavaju kod mladih lju­di kao posledica dejstva sile visokog inten­ziteta nakon saobraćajnih nesreća ili padova sa velikih visina. Prelomi najčešće nastupaju indirektnom silom preko glave butne kosti. S obzirom da su prelomi ace­tabuluma intraartikularni, dislokacija frag­menata uvek dovodi do oštećenja funkci­je zgloba. Pošto se anatomija zgloba mora u potpunosti i anatomski restaurirati da bi se omogućila funkcija, ovi se prelomi naj­češće lece operativno .

Mnogi prelomi acetabuluma su udruže­ni sa dislokacijom kuka. Ovi prelomi se klasifikuju prema patoanatomskom sup­stratu a ne prema mehanizmu povrede. Hemipelvis sa centralno pozicioniranim acetabulumom se sastoji iz prednjeg i zad­njeg nosećeg stuba. Prednji stub predstavlja iliopubični segment a zadnji stub ilio-išijadični. Zato se anatomski razlikuju pre­lomi prednjeg stuba, zadnjeg stuba i pre­lomi oba stuba.