Subduralni hematom kod dece, deteta
Rinorea i otorea cerebrospinalne tečnosti su retke pojave u dece. Nastaju zbog frakture udružene sa cepanjem dure i arahnoideje. Oticanje cerebrospinalne tečnosti se pojačava u uspravnom položaju, kašljanjem i napinjanjem. Ukoliko su udružene sa frakturom baze lobanje, predstavljaju loš prognostički znak. Potencijalni rizik rino i otoreje je infekcija. Najveći broj ovih stanja izleči se spontano, s tim što je neophodno sprovesti antibiotsku terapiju za to vreme. Ukoliko za 2-3 nedelje oticanje cerebrospinalne tečnosti ne prestane, neophodna je neurohirurška intervencija kojom se zatvori rascep dure.
E. Edem mozga (Oedema cerebri): difuzni otok moždane mase predstavlja čestu pojavu posle povreda glave. Difuzni edem mozga se manifestuje znacima povišenog intrakranijalnog pritiska i poremećajima svesti. Terapija je antiedematozna.
F. Posttraumatske strukturne komplikacije CNS: u ovu grupu spadaju stanja koja nastaju zbog anatomskih promena moždanog tkiva i omotača, koje su direktna posledica kraniocerebralne traume. Tačna incidenca ovih stanja nije poznata. Najčešće se javlja posttraumatski hidrocefalus zbog opstrukcije puteva cirkulacije cerebrospinalne tečnosti kao i posttraumatski fokalni deficiti (paralize kranijalnih nerava, anosmija, motorni ispadi, dijabetes insipidus i afazija).
Leptomeningealna cista: opisuje se i kao cephalhydrocelet ili još i “growing skull fracture” (rastuća fraktura glave). U osnovi ovog oboljenja je trauma glave sa linearnom frakturom kosti lobanje. Obično se javlja kod dece mlade od 3 godine. Kroz linearnu pukotinu na kosti dolazi do prodiranja moždanih opni i cerebrospinalne tečnosti, što se klinički manifestuje elastičnim tumefaktom na poglavini koji pulzira i može da se prosvetli. Vremenom se uvećava, odakle i potiče naziv “rastuća fraktura”.
Lečenje je neurohirurško, a svodi se na odstranjivanje opni i tečnosti, ponekada i pečurkasto prominentnog moždanog tkiva, plastiku dure i osteosintezu kosti. Nikada ne treba punktirati tumefakt zbog opasnosti od infekcije.
G. Postkontuzioni sindrom je značajno različit od onog kod odraslih. Simptomi i znaci se razlikuju u zavisnosti od uzrasta deteta, ali uopšteno govoreći, problemi se svode, pre svega, na promene ponašanja i emocionalne probleme, poremećaje sna, fobije, enurezu i slabiji uspeh u školi. Najčešći somatski problemi su glavobolja, muka, vrtoglavica, zujanje u ušima itd. Ova deca često idu na lekarske kontrole, pa treba biti jako oprezan da se stalnim pitanjima ne sugeriše emocionalno labilnom detetu simptomatologija koju ono zapravo i nema (indukovana kompenzaciona neuroza). Posttraumatska mentalna retardacija kao komplikacija retko se vida i treba je razlikovati od pseudoretardacije zbog emocionalnih problema. Velika pomoć u takvim slučajevima može se očekivati od psihologa.
Stavovi u tečenju
Stavovi u tečenju podrazumevaju hitne postupke (uspostavljanje disajnog puta i mere protiv šoka), opšte postupke (davanje iv rastvora, antikonvulziva, analgetika, antibiotika, antitetanusne profilakse, održavanje normalne telesne temperature i antiedtmatozne terapije) i neurokirurške procedure (kranioplastike kod velikih koštanih defekata, repoziciju impresivnih fraktura lobanje, evakuaciju epiduralnih i subduralnih hematoma itd).
Prognoza
Klinički tok i oporavak dece sa kraniocerebralnom traumom su mnogo povoljniji nego kod odraslih. Rezultati lečenja se poboljšavaju iz godine u godinu, zbog boije organizovane prve pomoći i transporta, savremenijih dijagnostičkih sredstava (CT i NMR), kao i bolje intenzivne terapije i nege.
