Šta je cerebritis (zapaljenje velikog mozga)

Cerebritis predstavlja ranu fazu u razvoju žarišne infekcije u velikom mozgu, koja se može završiti formiranjem moždanog apscesa. Klinički značaj posebnog izučavanja cerebritisa je u činjenici da blagovremena dijagnoza i adekvatna terapija mogu dovesti do potpunog izlečenja.

U suprot­nom, može doći do smrtnog ishoda ili formiranja moždanog apscesa koji zahteva hirurško lečenje sa mogućim komplikacijama i posledicama.

Kao najčešći faktori neposrednog rizika navode se: hronično gnojenje u srednjem uhu sa mastoiditisom, akutni i hronični sinuzitis, bakterijski menin­gitis, kraniocerebralna trauma, infekcije u orbiti, infekcije tkiva oko zuba, invazivne dijagnostičke i hirurške intervencije na glavi i kičmenom kanalu, a zatim bakterijemije i sepse. Što se tiče faktora pre­ dispozicije, kao najčešći se navode razna stanja imunodeficijencije, neutropenije, dijabetes melitus, maligna oboljenja, alkoholizam, ciroza jetre, urođene i stečene srčane mane itd.

Najčešći uzročnici cerebritisa i moždanog apscesa su Streptococcus pyogenes, Staphylococ­cus spp._, Enterobacteriaceae, Haemophilus in­fluenzae, Listeria monocitogenes, Bacteroides spp itd.

Koji su simptomi i znaci cerebritisa?

Najčešći simptomi i znaci cerebritisa su glavobolja i povraćanje, povišena temperatura, lezije i disfunkcije kranijalnih nerava, hemipareza ili hemiplegia, konvulzije, poremećaji svesti i edem papile očnih nerava.

Kod lokalizacije u frontalnim regionima mozga često su prisutni poremećaji shvatanja, konfuzija i smetnje voljne aktivnosti.

 Lokalizacija cerebritisa u moždanom stablu je naročito opasna, zato što zbog edema i destrukcije ćelija retikulne formacije mogu nastati poremećaji cirkulacije i rada srca, smetnje prilikom – gutanja, poremećaji disanja, duboka koma i šok. Smrtnost kod ove lokalizacije je najveća.

U diferencijalnoj dijagnozi cerebritisa i moždanog apscesa moraju se uzeti u razmatranje, prema redu učestalosti, sledeća oboljenja: her petički encefalitis, primarni i sekundarni tumori mozga, ishemijske bolesti u endokranijumu (tromboza, embolija), zatim cisticerkoza, gljivične infekcije, toksoplazmoza, endokranijalni vaskulitisi itd.

Kako se postavlja dijagnoza cerebritisa?

Dijagnoza cerebritisa i moždanog apscesa u endokranijumu postavlja se na osnovu podataka iz anamneze (prisustvo faktora neposrednog rizika i/ili predispozicije), kliničke slike bolesti, labora torijskih pokazatelja inflamacije (leukocitoza, ubrzana sedimentacija, povišene vrednosti fibrinogenea i CRP i drugih proteina akutne faze inflamacije),na osnovu bakterioloških nalaza u primarnom žarištu (ako je dostupno), hemokulture, kulture CST (likvora) i neuroradioloških nalaza.

Poseban značaj u konačnoj dijagnozi imaju pregledi endokranijuma kompjuterizovanom tomografijom (CT) i magnetnom rezonancom (MRI), a najčešći nalazi su lokalizovan edem, ishemija i različite zone promene gustine moždanog parenhima.

Za dijag­nozu su još važni i rendgenski pregledi paranazalnih šupljina, pluća, ORL pregledi. Zbog mogućeg ishodišta cerebritisa u srcu, ultrazvučni pregled ovog organa (EHO) je obavezan. Elektro-encefalografija (EEG) često pokazuje patološki nalaz u vidu usporene, bioelektrične aktivnosti iznad zone cerebritisa ili moždanog apscesa.

Kako se leči cerebritis?

Lečenje cerebritisa i moždanog apscesa podrazumeva primenu antimikrobnih lekova koje, dok se ne utvrdi uzročnik, mora biti takvo da deluje na pretpostavljene uzročnike, odnosno gram-pozitivne i gram-negativne bakterije, uklju­čujući aerobne i anaerobne uzročnike.

Najsigur­niji izbor uključuje ceftriaxon, metronidazol i vankomicin primenjene intravenski, ili aminoglikozidnl anibiotik.

Mogući izbor antimikrobnih lekova mogu biti ampicilin i hloramfenikol. Kod bolesnika ša konvulzijama odličan izbor može biti meropenem, naročito ako se očekuju otporni uzročnici cerebritisa. Ukoliko se uzročnik utvrdi, određuje se antibiogram i lečenje nastavlja prema osetljivosti klice.

Dužina terapije iznosi najmanje 4-6 nedelja a efekat lečenja se prati kli­nički, bakteriološki i neuroradiološki. Ukoliko dođe do formiranja apscesa, potrebno je neurohirurško lečenje, odnosno drenaža apscesa. Simptomatsko lečenje podrazumeva primenu antiedemskih lekova, kontrolu i lečenje konvulzija i negu bolesnika.

Ishod cerebritisa u preantibiotskoj eri je bio nepovoljan. Danas se smrtnost kreće od 20-40%. Izlečenje bez posledica postiže se u približno 35% bolesnika, a oporavak sa posledicama se kreće od 20-60%.

Lezije kranijalnih nerava, hemipareze, epilepsije i ataksije su najčešće sekvele, a različite smetnje intelektualnih i senžoričkih funkcija može imati 30-70% lečenih.

Prevencija cerebritisa i moždanog apscesa usmerena je na saniranje bolesti koje predstavlja­ju faktore neposrednog rizika kao što su hronični gnojni otitis, sinuzitis, infekcije zuba, endokarditis itd.