Mukokutana lajšmanijaza

Infekcija nazoorofaringealne mukoze je rela­tivno retka ali potencijalno mutilantna metastatska komplikacija kožne lajšmanioze. Javlja se uprkosantilajšmanijalnom ćelijskom imunitetu.

Najčešći uzrokovači su L brazilienzis, L panamensis i L. guyanensis. 

Mukozna bolest obično postaje klinički evidentna nekoliko godina od zaceljivanja kožne lezije, mada kožna i mukozna lezija mogu egzistirati istovremeno ili se pojaviti u razmaka od nekoliko decenija.

Obično se radi o nelečenim li neadekvatno lečenim kožnim lezijama. Mukozna zahvaćenost se obično manifestuje perzistentnim, neuobičajenim nazalnim simptomima, kao što je epistaksa, sa eritemom i edemom sluznice nosa, a zatim sa progresivnom, ulceroznom nazoorofaringealnom destrukcijom. Od koristi može biti serološka dijagnostika, dok je parazitološka potvr­da teška, s obzirom na mali broj amastigota.

Diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir sarkoidoza, neoplazme, rinosklerom, parakokekiioidomikoza, histoplazmoza, sifilis i tercijarna frambezija.

Relativno efikasna terapija za blage oblike mukozne bolesti je primena antimonskih preparata (20 mg/kg dnevno i.v. ili im. 28 dana). U toku uznapredovale bolesti pacijent može da ne reaguje na ovu terapiju ili se događaju recidivi. Trenutno najbolja alternativa je primena amfotericina B. Ako kod pacijenata dođe do razvoja smetnji pri disanju u toku terapije, preporučuje se primena kortikosteroida.

Lične zaštitne mere podrazumevaju izbegavanje boravka u prirodi, kada su flebotomusi najaktivniji (od sumraka do zore), korišćenje mehaničkih barijera ( mreže, nošenje zaštitne odeče) i repelenata. Vakcine su još u fazi ispitivanja. Lečenje ljudi je značajno u prevenciji, ako su oni glavni izvor infekcije. Značajne su kon­trola vektora i eliminacija rezervoara (npr. pasa).