Pegavi tifus (pegavac, epidemični pegavac, evropski pegavac, typhus exanthematicus)

Pegavi tifus (pegavac, epidemični pegavac, evropski pegavac, typhus exanthematicus) je akut­na infektivna, nekontagiozna bolest koju karakterišu nagli početak, visoka temperatura, jaka glavobolja, generalizovani makulozni i makulopapulozni osip, simptomi encefalitisa, litični pad temperature i relativno visokim letalitetom. Do 1971. godine pegavac je bio karantinska bolest.

Pegavi tifus izaziva rikecija provazeki (Rickettsia prowazeki), koja se u ćelija­ma nalazi samo u citoplazmi (za razliku od dru­gih rikecioza sa ospom). Ona je veoma otporna na isušivanje, a u sasušenom izmetu vaški, na niskoj temperaturi ostaje živa više meseci.

Pegavi tifus je isključivo bolest ljudi koju prenosi bela vaška (Pediculus humanus corporis). Izvor infekcije je bolesnik oboleo od pegavca ili Bril-Cinserove (Brill-Zinsser) bolesti. Vaška se zarazi sišući krv obolelog koji je zarazan 2-3 dana pre prvih simptoma bolesti i tokom celog perioda febrilnosti. Rikecija se nastanjuje i razmnožava u epitelnim ćelijama creva, odakle se stolicom izbacuje u spoljnu sre­dinu. Inficirana vaška živi oko 1-2 dana i ugine u naborima odeće. Čovek se zarazi utrljavanjem izmeta u kožu, češanjem, udisanjem zaražene prašine iz odela ili utrljavanjem u konjunktive.

Bolest se javlja epidemično, u životnim situacijama loših sanitarnih uslova (zbegovi, ele­mentarne nepogode i si.), kada je vašljiv veliki broj ljudi koji moraju biti u bliskom kontaktu.

U prošlosti je pegavac pratio ratove i odnosio mnoge živote. Jugoslavija je poslednja zemlja u Evropi koja se oslobodila pegavog tifusa: Srbija 1968. godine i C.Gora 1965. godine prijavljuju poslednje obolele.

Klinička siika

Inkubacija traje 10-14 dana. Pred kraj se mogu javiti prodromalni znaci: glavobolja, supfebrilna temperatura, umor i malaksalost. U većini slučajeva bolest počinje naglo, opštim simptomima.

Invazivni stadijum traje 3-5 dana.

Tempe­ratura se penje tokom nekoliko dana do 40°C i više, i ostaje kao kontinua, sa manjim dnevnim oscilacijama. Opšte stanje bolesnika se pogoršava, javljaju se intenzivna glavobolja, vrtoglavica, zujanje u ušima, jaki bolovi u mišićima, bolesnik je neraspoložen, iscrpljen, nerado uzima hranu i tečnost, mokri uredno, opstipiran je.

Lice dobija karakterističan zažaren izgled, podbulo je (caput rubrum), sa konjunktivitisom (perikornealno crvenilo), sluznice su suve, prekrivene sasušenom sluzi, jezik je suv, obložen prljavosivim ili mrkim naslagama.

Na plućima se čuju bronhitični šušnjevi. Ostali nalaz je neupadljiv. Pred kraj ovog stadijuma javlja se enantem, koji kasnije postaje

Egzantematični stadijum (tifozni stadijum) je vrhunac bolesti. On počinje između 5. i 7. dana bolesti, pojavom karakterističnog osipa koji izbija u jednom mahu, obično ga nema na licu, dlanovi­ma i tabanima, ali se kod teških oboljenja javlja i na tim mestima.

Osip je uvek makulozan, retko makulopapulozan, nekad može da postane delimično petehijalan, tj. nikada sve makule ne prelaze u petehije.

Bolesnici postaju sve više prostrirani, ne mogu jesti ni piti bez pomoći, apatija i pospanost prelaze u duševnu tupost, pa se čini da su potpuno gluvi, što može da progredira do stupora i kome. Oni leže nepomično u krevetu i govore sami za sebe, oči su im napola otvorene, ženice sužene, pogled ukočen i prazan (coma vigile).

Stupor se može smenjivati sa epizo­dama delirijuma, kada postaju agresivni. Javlja se ili retencija ili inkontinencija urina.

Disanje je vrlo ubrzano i površno. Javljaju se znaci kardiovaskularne insuncijencije, apsolutna i rela­tivna tahikardija, arterijska hipotenzija, periferna cijanoza (usled poremećaja vazomotora), puls je brz i mekan, srčani tonovi su tihi i rnukli, pritisak je snižen, više sistolni nego dijastolni.

Diureza (mokrenje) je smanjena, prisutni su znaci nefritisa i azotemija.

Splenomegalija (uvećanje slezine), koja je postojala u početku ovog stadijuma, nestaje. U perifernoj krvnoj slici smenjuju se umerena leukopenija i umerena leukocitoza. Ovaj stadijum bolesti traje 10-12 dana.

Nagli pad temperature predstavlja početak rekonvalescencije.

U slučaju ozdravljenja oporavak je brz i bez posledica. Jedino kod teških formi sa encefalitisom oporavak duže traje.

Bolest ima širok dijapazon kliničkih mani­festacija, od teških formi u kojima smrt nastupa 3. dana (typhus siderans), do veoma blagih formi kod stanovništva u endemskim krajevima.

Komplikacije su raznovrsne, nastaju prvenstveno usled tromboze krvnih sudo­va (u bilo kom organu ili na akrima u smislu gan­grena) i bakterijske superinfekcije.

Dijagnoza

Dijagnoza je gotovo nemoguća u inicijalnom stadijumu, sem u epidemijama. Nakon pojave osipa u tipičnim slučajevima, dijagnoza je prilično jedno­stavna. Diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir trbušni tifus, morbili i druge osipne bolesti.

Dijagnoza se potvrđivala Vajl-Feliksovom (Weil-Felix) reakcijom, sa proteusom OX-19 kao antigenom.

Pozitivna reakcija vezivanja komplementa (RVK) sa specifičnim rikecijskim antigenom jav­lja se kasnije, oko 10. dana bolesti, a za dijagnos­tičku dinamiku titra treba čekati bar 3 nedelje. Danas se preporučuje da se upotrebljavaju nove, specifičnije metode.

Terapija

Lečenje se sprovodi tetraciklinima, hloramfenikolom i hinolonima, u uobičajenim dozama, tokom 7-10 dana.

U slučaju povoljne reakcije, temperatura pada nakon 36-48 sati. Neophodno je sprovoditi i simptomatsku terapiju u smislu rehidratacije bolesnika, korekcije elektrolitnog disbalansa, korekcije uremije i kardiocirkulatorne slabosti, davanja transfuzija krvi, sedativa i kortikosteroida. Uz sve ovo je neophod­na dobra nega obolelog.

Pre antibiotske ere, kod odraslih bolesnika letalitet je bio visok (do 20%), dok je kod dece pegavac proticao kao lakša bolest. U slučaju brze primene antibiotika, bolest ima kraći i blaži tok. Pojava antitela ukazuje na dobru prognozu.

Profilaksa pegavca je brzo otkri­vanje novih slučajeva, prijava bolesnika, izolacija i depidikulacija bolesnika i odeće, tj. ograničavanje epidemije i prekidanje lanca infekcije. Vakcina je napravljena od mrtvih rikecija, ali nije nikada ušla u široku primenu jer se veoma dobri rezultati postižu depedikulacijom i antibioticima.