Opšte mere, prevencija i lečenje somatskih komplikacija moždanog udara
Jedan od osnovnih ciljeva zbrinjavanja i lečenja moždanog udara jeste prevencija pogoršanja i razvoja somatskih ili neuroloških komplikacija. Ove komplikacije se uočavaju kod oko trećine bolesnika sa moždanim udarom i udvostručavaju period hospitalizacije.
- Respiratorna funkcija. Neophodno je održavati adekvatnu prolaznost disajnih puteva, gde se svesni bolesnici podstiču na intermitentno duboko disanje radi prevencije atelektaze, a somnolentnima se po potrebi plasira airway i stavljaju se u bočni položaj sa lako ekstendiranim vratom i licem okrenutim prema dušeku. Kada postoji dublji poremećaj stanja svesti uz poremećaj i ritma disanja ili respiratorne in- suficijencije, izvodi se endotrahealna intubacija i asistirana ventilacija. Kiseonič- na supstitucija se ne primenjuje rutinski, ali kada se gasnim analizama arterijske krvi otkriju znaci hipoksemije sa p02 manjim od 9,2 kPa, treba je primeniti.
- Arterijski pritisak. U prvih 24 do 72 sata od nastanka moždanog udara veoma je čest prolazni porast arterijskog pritiska zbog skoka kateholamina u krvi, bola, anksioznosti, agitacije, prepunjenosti mokraćne bešike, kao fiziološki odgovor na moždanu hipoksiju ili usled povišenog intrakranijalnog pritiska. U većini slučajeva ovu arterijsku hipertenziju ne treba lečiti, jer sniženje krvnog pritiska u akutnoj fazi moždanog udara u uslovi- ma oštećene cerebralne autoregulacije može dovesti do smanjenja cerebralne perfu- zije, povećanja infarktne lezije i porasta cerebralnog edema. Antihipertenzive u ranoj fazi moždanog udara treba koristiti samo ako postoji hemoragična transformacija cerebralnog infarkta, infarkt miokar- da, bubrežna ili srčana insuficijencija, hi- pertenzivna encefalopatija, disekcija tora- kalne aorte ili preteča ruptura aneuriz- me abdominalne aorte. Takođe, arterijski pritisak treba snižavati, ali postupno, kada vrednosti dijastolnog pritiska prelaze 120 mmHg, sistolnog više od 220 mmHg ili srednja vrednost krvnog pritiska (sistol- ni pritisak + 2 x dijastolni i potom se po- deli sa 3) prelazi 130 do 140 mmHg. Kod dugogodišnjih hipertoničara cilj je dostizanje vrednosti krvnog pritiska od oko 180/105-110 mmHg postepeno u toku 48 do 72 sata, a kod osoba koje nisu ranije bolovale od hipertenzije ciljni pritisak je 160/95 mmHg. Kao antihipertenzivi mogu se koristiti različiti parenteralni preparati kao što su i.v. bolus furosemida, la- betalola, enalaprila, urapidila, klonidina,
- iv. inf. nimodipina. Od peroralnih preparata daju se beta blokatori, kaptopril, me- tildopa ili trimetafan. Davanje kalcijum- skih antagonista treba izbegavati zbog brzog obaranja arterijskog pritiska. Antihipertenzive tipa Na-nitroprusida, nitroglicerina, hidralazina, verapamila ili ni- kardipina treba izbegavati ili biti obazriv pri njihovom davanju, jer izazivaju cerebralnu vazodilataciju i tako pogoršavaju i potenciraju povišen intrakranijalni pritisak.
- Telesna temperatura. Febrilnost treba energično lečiti antipireticima i drugim pomoćnim metodama kao što su vodene ili alkoholne frikcije uz verifikaciju izvora infekcije i njeno lečenje odgovarajućim antibioticima.
- Glikemija. Vrednosti glikemije kod dijabetičara se održavaju između 3,3 i 10 mmol/1, ne daju se visoko koncentrovane infuzije glukoze i dnevna parenteralna ishrana ne sme da sadrži više od 40 g glukoze.
Nutricioni balans i balans unosa tečnosti se stalno odmerava i koriguje. Pre peroralnog unosa tečnosti ili hrane neophodna je procena mogućnosti gutanja, i ukoliko je oštećena, plasira se nazogastrična sonda (NGS). Kod bolesnika sa izmenom stanja svesti ili orofarin- gealnom disfunkcijom, sprovodi se parenteralna ishrana ili ishrana preko nazogastrične sonde. Ukoliko peroralni unos nije moguć, daje se oko 1500 do 2000 ml/24h infuzionih rastvora u zavisnosti od diureze, a dodatni unos tečnosti se planira kod postojanja febrilnosti, preznojavanja, povraćanja ili dijareje. Brzina i.v. infuzija treba da bude 75 do 125 ml/h, kako bi se izbegla kardijal- na dekompenzacija i plućni edem.
