Pneumotorax (pneumotoraks)
Pneumotoraks se odlikuje prisustvom vazduha u pleuri, što dovodi do delimičnog ili potpunog kolapsa pluća. Postoje tri tipa pneumotoraksa: zatvoreni, otvoreni i tenzioni (ventilni).
Zatvoreni pneumotoraks postoji kada se komunikacija između pleure i pluća zatvori, pri kolapsu pluća, i ostane zatvorena. Vazduh se postepeno resorbuje i pluće se samo ponovo raširi.
Otvoreni pneumotoraks postoji kada postoji komunikacija između bronha i pleure, i ne zatvara se spontano pri kolapsu pluća. Pritisak u pleuri je približno jednak atmosferskom pritisku.
Tenzioni (ventilni) pneumotoraks karakteriše mali otvor koji se ponaša kao jednosmerni ventil: on dopušta da vazduh ude u pleuru pri udahu, ali sprečava njegov izlazak. Stoga tu može da se nakupi velika količina vazduha, a pritisak u pleuri da poraste znatno iznad atmosferskog.
Pneumotoraks je najčešće jednostran; može da bude i kompletan i parcijalan. Parcijalni pneumotoraks nastaje kada postoje athezije pleure koje sprečavaju potpuni kolaps pluća.
Po načinu nastanka, pneumotoraks može da bude spontani i traumatski.
Spontani pneumotoraks nastaje bez prethodne traume grudnog koša; deli se na primarni, bez prisustva osnovne plućne bolesti, i sekundarni, koji komplikuje postojeću plućnu bolest. Spontani pneumotoraks može se javiti u bilo kom dobu života, ali se izdvajaju dva tipa bolesnika. Prvi tip su mlade osobe astenične konstitucije, visoke i mršave, skoro uvek pušači, a drugi tip su starije osobe sa plućnim emfizemom.
U prvom slučaju nastaje primarni spontani pneumotoraks rupturom šupljina u vrhovima pluća ispod pleure. To su mali cistični prostori, prečnika do 2 cm, koji se teško uočavaju na rendgenskim snimcima.
U drugom slučaju nastaje sekundarni spontani pneumotoraks, najčešće kao komplikacija hronične opstrukcijske plućne bolesti emfizemskog tipa kada dođe do rupture emflzemske bule u pleuru, mada pneumotoraks može da se javi i kod bilo koje druge bolesti pluća.
Traumatski pneumotoraks nastaje kod otvorene ili zatvorene povrede grudnog koša. On je često praćen i krvarenjem pa nastaje hemopneumotoraks. Tenzioni pneumotoraks češće nastaje u toku mehaničke ventilacije ili reanimacionih postupaka.
Koji su simptomi i znaci pneumotoraksa?
Početak se odlikuje naglo nastalim bolom, dispnejom i cijanozom.
Kod parcijalnog pneumotoraksa simptomi mogu biti blago izraženi. Fizičkim pregledom otkrivaju se, na oboleloj strani, oslabljeni disajni pokreti, timpaničan perkutorni zvuk i nečujno disanje, dok je na suprotnoj strani disajni šum pooštren.
Rendgenski pregled pokazuje delimični ili potpuni kolaps pluća, koje je skupljeno uz senku srca, a u pleurnoj šupljini izrazitu transparenciju vazduha bez prisustva plućne šare.
Kod potpunog kolapsa medijastinumski organi često su pomereni ka suprotnoj strani, što je naročito naglašeno kod tenzionog pneumotoraksa. Ukoliko istovremeno postoji izliv (hidropneumotoraks) ili krv (hemopneumotoraks), vidi se horizontalna granična linija između vazduha i senke tečnosti.
Testovi plućne funkcije pokazuju restrikcijski poremećaj ventilacije, a gasne analize respiracijsku insuficijenciju, naročito kada postoji dislokacija medij astinum-skih organa. Potvrda dijagnoze tenzionog pneumotoraksa dobija se ubodom široke igle u pleurai prostor, obično kroz drugi medjurebarni prostor spreda, kad izlazi veća količina vazduha.
Kako se leči pneumotoraks?
Kod malog i parcijalnog pneumotoraksa pražnjenje vazduha nije potrebno. Kod kompletnog pneumotoraksa, sa potpunom atelektazom plućnog krila, treba što pre primeniti drenažu sa trajnom aspiracijom koja obično posle 7 do 10 dana dovodi do reekspanzije pluća. U oko 30-50% bolesnika, koji su imali primarni spontani pneumotoraks, može se očekivati pojava recidiva.
Posle pojave trećeg recidiva treba, po pravilu, sprovesti hirurško lećenje. Bule se leče klinastom resekcijom. Traumatski pneumotoraks zahteva dvostruku drenažu.
