Vanplućna (ekstrapulmonalna) sarkoidoza

Periferna limfadenopatija (uvećanje limfnih žlezda) je vrlo česta i nalazi se u oko 80% obolelih od sarkoidoze. Najčešće su zahvaćene cervikalne, aksilarne i ingvinalne limfne žlezde. Za razliku od tuberkuloznih, nisu bolne, niti atherentne i nikada ne eksulacerišu.

Kožne promene veoma su učestale i javljaju se u oko 25% obolelih. Pojavljuju se kao nespecifične kožne manifestacije, kao erythema nodosum, koja brzo nastaje i brzo se gubi, i kao specifične hronične kožne manifestacije (u kojima se mogu naći epiteloidni granulomi): makulopopulozne erupcije, lupus pernio, supkutani noduli, ožiljci sa crvenim nodularnim promenama i ostale.

Očne promene, prema različitim autorima, nastaju takode kod oko 25% obolelih od sarkoidoze, mada kod bolesnika njihova učestalost nije tako visoka.

Gornji respiratorni trakt – nalaz na mukozi može pokazivati promene do 20%. Mogu biti zahvaćene sve strukture, naročito tonzile. Larinks (grkljan) može takode biti zahvaćen, i to u oko 5% obolelih.

Kostna srž i slezina. – Promene u kostnoj srži javljaju se kod 15 do 40% obolelih i najčešće se manifestuju blagom anemijom i trombocitopenijom. Promene u slezini su vrlo česte, a sarkoidni čvorići se mogu naći čak i kod 60% obolelih.

Jetra je vrlo često zahvaćena sarkoidnim čvorićima (kod 60-90% obolelih), mada samo oko 20-30% obolelih ima hepatomegaliju (uvećanje jetre) i poremećaje u hepatogramu (analize krvi).

Bubrezi nisu često zahvaćeni sarkoidnim promenama i u manjem procentu kod obolelih dolazi do poremećaja metabolizma kalcijuma, sa hiperkalciurijom i hiperkalciemijom.

Nervni sistem. – Mogu biti zahvaćene sve komponente, ali se poremećaji javljaju u 5% obolelih. Najučestalija je paraliza facijalisa, koja je akutna i tranzitorna. Takode su opisani i psihijatrijski poremećaji.

Muskulo-skeletni sistem. – Kostne lezije se javljaju u 5% u obliku cističnih promena, najčešće na falangama ruku i nogu. Artralgije (bolovi u zglobovima) su vrlo česte i migratorne. Sarkoidni čvorići se mogu naći i u mišićima, mada je mišićna disfunkcija opisana vrlo retko.

Srce. – U oko 5% bolesnika postoje simptomi koji ukazuju na promene na srcu. Aritmije su česte, uključujući kompletan blok.

Endokrini i reproduktivni sistem. – Dijabetes insipitus je najčešći poremećaj.

Egzokrine glandule. – Najčešće je u obolelih od sarkoidoze zahvaćena parotidna žle-zda, ali je klinički evidentna sa uvećanjem u manje od 10% slučajeva.

Gastrointestinalni trakt je vrlo retko zahvaćen i samo se izuzetno nalaze promene na obdukciji.

Dijagnoza sarkoidoze može se najsigurnije postaviti na osnovu dobro poznate kliničke i radiološke slike, kao i na osnovu histološke potvrde epiteloidnog gra-nuloma i više od jednog organa.

Prema pat-histološkom nalazu, sarkoidoza pripada velikoj porodici granulomatoznih oboljenja, čiji je patoanatomski supstrat granulom. Zbog bogate diferencijalne dijagnostike mnogobrojnih granulomatoznih oboljenja, u našim uslovima treba prvenstveno pomišljati na mikobakterijalne i gljivične infekcije, na malignome, pa tek potom na ostale bolesti.

Pošto su pluća organ najčešće zahvaćen sarkoidozom, biopsija kako uvećanih limfnih žlezda tako i promena u plućnom parenhimu najčešće se izvodi bronhoskopijom.

Potrebna je biopsija i ostalih promena: na koži, očima ili drugim organima. U jednog dela obolelih od sarkoidoze postoji kožna anergija (tuberkulinski test negativan) koja govori u prilog sarkoidozi, ali je pozitivan test ne isključuje.

Aktivnost sarkoidoze procenjuje se na osnovu kliničkih, biohemijskih i imunoloških parametara.

Klinički simptomi aktivnosti su suv kašalj, dispnoja (otežano disanje), nodozni eritem, kožne lezije, bubrenje ožiljaka, bolovi ili otok zglobova, miopatije, neuropatije, splenomegalija, radiološko smanjenje plućnog nalaza, promena nalaza plućne funkcije, kardijalne aritmije.