Kako se leči spontani pneumotoraks

Lečenje spontanog pneumotoraksa zahteva hitno postavljanje dijagnoze i ustanov­ljenje primarnih oboljenja pluća i bronhija (Mills 1985). Hitnim postupkom uzeti anamnezu, izvršiti klinički pregled, Rtg ispitivanje, a u cilju diferencijalne dijagnoze to- rakalnog bola TA, Ekg i kardiološki pregled*. Ako mogućnosti dozvoljavaju načiniće se spirometrijsko, pletizmografsko i nužno laboratorijsko ispitivale, a pre svih, Pa02, PaC02 i pH krvi obolele osobe. Pošto se primene antibiotici u sero i hemopneumoto- raksu radi prevencije, a piopneumotoraksu lečenja infekcije i oksigeno-terapije, pristupa se kontroh kardiovaskubie i respiracijske funkcije, po potrebi ordinira indikovana kau­zalna i simptomatska terapija (atl, analgetika, sedativi, kortikosteroidi, bronhodilata- tori, kardiotonika) i vrši reanimacija bolesnika nadoknadom kristaloida, plazme ili krvi. Zatim se uspostavlja zatvorena, trajna aspiraciona drenaža pleuralne šupljine drenom N°14—16, najčešće u drugom međurebarnom prostoru spreda lateralno od mediokla- vikulame linije ili na drugom pogodnijem mestutorakalnogzida. Primena drenaže oba­vezna je u svih bolesnika sa PaC>2 7,33 kPa/55 mm Hg. Zavisno od prirode stranog sadr­žaja vršiće se ispiranje pleuralne šupljine i instilacija indikovanih lekova. Ovaj relativno jednostavan a neosporno koristan postupak, smatra se metodom izbora u lečenju pneu­motoraksa. Lečenje je uspešnije ukoliko se drenaža ranije uspostavi.

Aspiracija patološkog sadržaja iz pleure ostvaruje se uspostavljanjem negativnog pritiska od minus pet do najniže minus 40 cm H2O. Trajna aspiracija sprovodi se do pot­pune reekspanzije obolelog pluća i odstranjivanja patološkog sadržaja iz pleuralne šup­ljine, u prošeku najduže 10—12 dana. Po klemovanju katetera najmanje 24 h i Rtg kon troli pluća pristupa se po uspešnoj trajnoj reekspanziji pluća odstanjivanju drena iz toraksa obolelog. Neuspeh aspiracione drenaže događa se u osoba u kojih perzistiraju pleuropulmonalna komunikacija i sraslice, a rede usled pogrešno postavljene i nepravilno vođene drenaže. U ovih bolesnika valja načiniti pleuroskopiju. Radikalno hirurško leče­nje — ligaturabronha i tkiva pluća, klinasta resekcija, odstranjivanje sraslica pleure, deko4 rtikacija i drugo indikovano je pri neuspehu drenaže, a, radi sanacije hronične bronho­pleuralne fistule (Ferlinz 1972, Middendrop 1974, Geisler 1976,Velojić l977, Keisler 1984, Elert 1985).

Pošto hirurško lečenje nije jednostavna metoda, ima pokušaja da se pri pleuro- skopskoj opservaciji ubaci u pleuralnu šupljinu flbrinska pena, ili druge visoke molekula­rne materije, čime se provocira reaktivna proliferacija tkiva i obliteracija pleuralne šup­ljine i bronhnih fistula: Ovi postupci nemaju širu primenu, a čini se ni pouzdane rezul­tate u lečenju pneumotoraksa.

Kako je konzervativno lečenje spontanog pneumotoraksa nepouzdano, praćeno komplikacijama i recidivima, može se primehiti jedino u malih, lokalizovanih i asimpto- matskih parcijalnih pneumotoraksa.

Duga hospitalizacija obolelih nije poželjna. Ranom rehabilitacijom umanjuje se potencijalni rizik od recidiva, psihičkih, socijalnih i profesijskih problema bolesnika.