Dvanaesti mesec bebe
Iako većina dece samostalno prohoda oko prvog rođendana, nekoj sasvim normalnoj deci to polazi za rukom tek sa 15 meseci. Jedni su oprezni i postepeno se puštaju, drugi to urade odjednom i potrče, treći padnu, pa se uplaše i novi pokušaj samostalnog hoda odlože za neku drugu priliku.
Osim puzanja, neka deca otkrivaju i druge oblike kretanja, npr. „medveđi hod“ (oslanjajući se ispruženim rukama i nogama na pod), druga se kreću u stranu uz pridržavanje za zid i predmete, naizmenično premeštajući težinu sa jedne na drugu nogu.
Sve njih odlikuju neverovatna radoznalost i želja da sve ispitaju. Dete se ne zadovoljava samo boravkom u zatvorenom prostoru, ono uživa napolju, gde mu je vidik neograničen (ali isto tako i opasnosti koje ga vrebaju). Čim ugleda stepenice, dobiće želju da se penje. U početku će ići uz njih četvoronoške, a kasnije i na dve noge, pridržavajući se za ogradu.
Međutim, pri pokušaju da siđe, ono zapada u teškoće, jer je to složenija radnja i u ovom uzrastu skoro sigurno se završava padom, o čemu morate posebno voditi računa. Vaše dete više neće da sedi u ogradici, buni se i u kolicima, a smiri se tek kada ga oslobodite ograničenja.
Zapamtite, van sobe u kojoj ste već ranije uklonili opasne predmete, od sada pa još bar narednih godinu dana, moraćete da ga pratite u stopu i štitite od povređivanja, ali ga nemojte sputavati. Dozvolite mu da ispituje svet koji ga okružuje, naučite ga kako da se penje, kako da pada i ustaje, bez korišćenja bilo kakvih pomagala.
Jednogodišnje dete sigurno „vodi“ svoju ruku i u stanju je da predmet, koji je dotle ispuštalo, a zatim bacalo na pod, sada stavi u vašu ispruženu ruku ili posudu.
Posebno će ga interesovati igra stavljanja predmeta u kutiju i vađenja napolje, kao i sve druge igre skrivanja, koje ukazuju na početak pamćenja. Svoj lik u ogledalu traži na pravoj strani i kada okrenete ogledalo. Dete voli i da stavlja posude jednu u drugu. Odlična je vežba i stavljanje predmeta raznih oblika u I kutiju kroz odgovarajući prorez.
Jeđnogodišnjak razume jednostavne zahteve, ali ih vrlo često zaboravlja još pri pokušaju da ih izvrši ako mu, na putu do cilja, nešto drugo privuče pažnju.
Većina dece izgovara nekoliko reči, pa i rudimente rečenica. Brzo nauče da traže: „Daj!“, ali kada nauče da odbijaju: „Ne!“, to mogu da koriste vrlo često, čak i kada ne žele nešto da odbiju. Ovo još nije prava faza negacije, već samo „zagrevanje“.
Mnoga deca vrlo malo govore iako bi se reklo da sve razumeju. Stimulišite ih neprestano imenujući predmete i radnje koje se ona ustručavaju da nazovu pravim imenom. Pri tome izgovarajte reči pravilno. Na primer, ako dete traži bananu pokazujući prstom, vi pitajte: „Hoćeš bananu?“ Jednom će i ono da progovori. Možda ćete prve reči i rečenice razumeti samo vi, ali pravilan izgovor će se javiti utoliko pre što ga više dete bude od vas slušalo. Mera inteligencije nije vreme pojave prvih reči, već dužina perioda između prve reči i prve rečenice, naravno, pod uslovom da dete dobro čuje i da mu se stalno priča.
