Upale grla (faringitis)

Faringitis i tonzilofaringitis je zapaljenje sluznice ždrela i tonzila (krajnika), izazvano različitim mikrobnim uzročnicima. Ovo oboljenje je medu najčešćim infektivnim oboljenjima, u čemu je i njegov epidemiološki značaj.

Najčešći uzročnici faringitisa su virusi, ali najveći značaj ima bakterijski faringitis izazvan Streptococcus pvogenesom, zbog potrebe za antibiotskom terapijom i komplikacijama koje mogu nastati ukoliko se ne leči (reumatska groznica, akutni glomerulonefritis bubrega).

Od virusnih uzročnika najznačajniji su rinovirusi i korona virusi, zatim adenovirusi, her­pes simpleks virusi, parainfluenca, influenca virusi, dok ostali virusni uzročnici, kao što su koksaki A virusi, Epštajn Bar, citomegalovirus i HIV-1 spadaju u retke uzročnike faringitisa.

Medu bakterijama najveći značaj ima Streptococcus pyogenes .(grupa A beta hemolitičkog sterptokoka). Faringitis izazivaju i grupa C aerobne bakterije (kod Vinsentove angine to su Fusobakterium fusiforme i spiroheta Borrelia vincenti), Neisseria gonorrheae, Corynebacterium diphteri ae, Arcanobacterium haemoliticum, Yersinia enterocolitica, Treponema pallidum, hlamidije i mikoplazme.

Najčešće obolevanje od faringitisa je u toku hladnijih meseci, ali ima i izuzetaka, kao što su adenovirusne i koksaki virusne infekcije koje se javljaju leti. Put prenošenja je najčešće kapljični (npr. Streptococ­cus pyogenes), ali i kontaktni (rinovirusi), kao i preko kontaminirane hrane (streptokok grupe C i G, jersinija). Bolest se javlja u svim uzrastima, ali nešto češće kod dece.

Infekcija patogenim bakterijama, kao što je Streptococcus pyogenes, dovodi do oštećenja epitela izazvanog različitim produktima (eritrogeni toksin, streptolizin, hemolizin i dr). Nastaje inflamacija čiji su znaci crvenilo, otok i eksudaciia.

Virusi vrše invaziju faringealne sluzokože, dovodeći do citopatogenog efekta na ćelijama epitela.

Simptomi i znaci faringitisa? 

Klinička slika faringitisa u velikoj meri zavisi od uzročnika bolesti.

Kod virusnih infekcija bolest najčešće protiče kao prehlada: javljaju se osećaj grebanja, laki bolovi u guši, kijavica, kašalj, a obično nema povišene tempera­ture, kao ni drugih znakova sistemske infekcije.

Težu kliničku sliku, praćenu povišenom temperaturom i drugim kliničkim manifestacijama, srećemo kod nekih virusnih uzročnika faringitisa, kao što su adenovirusna ili EBV infekcija.

Lokalni nalaz u guši je najčešće nekarakterističan: postoje hiperemija i edem sluzokože. Kod adenovirusne i EBV infekcije mogu postojati eksudativne promene na tonzilama. Kod herpetičnog faringitisa (HSV) postoje vezikule i plitke ulceraciie na labijalnoj (usne) i bukalnoj mukozi (obraz), dok kod tzv. herpangine (koksaki virusi) postoje male vezikule na mekom nepcu, uvuli i tonzilama. Obič­no postoje i uvećani limfni čvorovi na vratu.

Kod faringitisa izazvanog Streptokokus pyogenesom klinička slika može biti sasvim laka, ili pak veoma teška, uz visoku temperaturu, gušobolju, glavobolju, jezu, bol u trbuhu. Guša je plamenocrvena, ponekad sa petehijalnim enantemom na nepcu, uz eksudat na tonzilama. Postoje uvećani i bolno osetljivi podvilični limfni čvorovi, a mogu postojati i drugi znaci streptokokne infekcije.

Faringitis izazvan strpetokokom gr, C i G ima sličnu, ali blažu kliničku sliku.

Faringitis izazvan anaerobnim bakterijama (Vinsentovu anginu) karakteriše prisustvo gnoj­nog eksudata na tonzilama (obično samo na jed­noj), uz karakterističan zadah iz usta. Subjektivne tegobe bolesnika nisu jako izražene.

Faringitisi zazvan Epštajn-Barovim virusom: kod oko 50% bolesnika postoji eksudativni faringitis. Prisutni su i drugi znaci EBV infekcije: čvorovi, uvećana slezina i jetra i dr.

Difteriju ždrela karakteriše prisustvo pseudomebrana, odnosno beličastih naslaga, uz umereno izražene smetnje u guši, ali su zato prisutni znaci intoksikacije.

Arkanobakterijalni faringitis karakterišu pojava eksudata i eritematozna makulopapulozna ospa po telu i ekstremitetima.

Kako se postavlja dijagnoza faringitisa (upala grla)?

Najvažniji dijagnostički zadatak je razdvojiti virusne faringitise od bakterijskih, naročito od faringitisa izazvanog Streptococcus pyogenesom.

Kako klinički nalaz kao i epidemio­loški podaci često nisu dovoljni, potrebno je uzeti bris guše. Postoje i brzi testovi kojima se može dokazati prisustvo antigena Streptococcus pyoge­nesa u materijalu sa brisa, što omogućava rano započinjanje adekvatne antibiotske terapije.

Dijagnoza drugih bakterijskih uzročnika faringi­tisa zahteva posebne mikrobiološke tehnike.

Dijagnoza virusnih faringitisa: Ne postoje komercijalne metode za dijagnozu uzročnika prehlade, dok se za dijagnozu drugih virusnih uzročnika mogu koristiti serološke metode (ELISA test i dr) ili izolacija virusa, ali najčešće cena ovih metoda prevazilazi njihov značaj za dijagnozu ovih najčešće lakih oboljenja.

U posebnim epi­demiološkim okolnostima uzročnici kuge i tularemije mogu dati sliku faringitisa, kao i Listeria monocytogenes.

Neinfektivne bolesti, kao što su bulozni pemfigoid, Behčetova bolest, sistemski eritemski lupus mogu po kliničkim manifestacija­ma ličiti na infektivni faringitis. Kavasakijeva bolest, za sada nepoznate etiologije, takođe ima faringitis kao jednu od manifestacija.

Kliničku sliku eksudativnog tonzilofaringitisa daje i agranulocitoza, kao i ingestija nekih otrova. Kod imunosuprimiranih bolesnika, obilna oralna kandidijaza može zadati diferencijano dijagnostičke dileme.

Kako se leči faringitis?

Virusni faringitisi lece se simptomatski, najčešće samo antipireticima (protiv povišene telesne temperature). Kako često postoje i znaci rinitisa, koriste se i vazokonstriktorne kapi za nos.

Streptokokni faringitis se leči penicilinom u dozi od 800.000-1,600.000 ij, za odrasle, a za decu odgovarajuće manje doze.

I ostali bakterijski faringitisi leče se antibio­ticima.

Simptomatsku terapiju čini primena antipiretika, lokalno ispiranje guše blagim dezinfekcionim sredstvima. U toku bolesti preporučuju se mirovanje u postelji i uzimanje lakše hrane u tečnom i kašastom obliku.

Prevencija faringitisa podrazumeva: izbegavanje kontakta sa obolelom osobom, češće provetravanje prostorija i dr., kao i sistematsku pri-menu odgovarajućih vakcina (Di-Te-Per i dr.)