Helicobacter pylori (Helikobakter pilori)

Helikobakterioza je hronična infekcija želudačne sluznice koja za posledicu može imati različite oblike ooboljenja želuca i duodenuma.

Helicobacter pylori je mikroaerofilna gram-negativna bakterija helikoidnog oblika (lako zakrivljeni ili spiralni štapić), sa unipolarnim flagelarnim filamentima koji joj obezbeđuju pokretljivost. Ovaj mikroorganizam se tokom evolucije prilagodio životu u jednoj tako negostoljubivoj sredini kao što je želudac.

Dokazane su varijacije u sojevima u pogledu antigenske struk­ture i enzimskog sadržaja. Bakterija iz roda Helicobacter živi u digestivnom sistemu različitih sisara i ptica, pri čemu samo neke vrste mogu da inficiraju i čoveka (H.felis, koji živi u želucu mačke a izaziva hronični gastritis kod čoveka i H.pulorum, koji živi u crevima pilića a kod ljudi izaziva kratkotrajnu akutnu dijareainu bolest).

H.pylori poseduje veoma potentan enzim – ureazu, koja razara ureju, oslobađajući amonijak. Ne pokazuju svi sojevi isti stepen patogenosti.

H.pylori ne živi slobodno u prirodi. Glavni rezervoar je čovek, a za neke sojeve i životinje (pre svega mačke). Kod čoveka živi u dentalnom plaku (u preko 90% populacije ), kao i u želucu (od 25 do preko 90%). Prenosi se feko-oralnim putem, oro-oralnim putem i putem kontaminiranih instrumenata (endoskopa, stomatoloških instrumenata). Radi se o kosmopolitskom oboljenju. U nerazvijenim zemljama do infekcije dolazi u ranom detinjstvu, tako da je u trećoj deceniji života inficirano preko 70% populacije. Reinfekcija posle eradikacije je manja od 1% godišnje i nešto je češća kod dece.

Kako se manifestuje infekcija Helicobacter pylori?

Infekcija H.pvlori dovodi do značajnih poremećaja u lučenju hormona u antrumu želuca.

Primoinfekcija H.pvlori protiče pod kliničkom slikom tzv. epide- mične hipohlorhidrije, tj. u vidu akutne bolesti sa bolovima u trbuhu i povraćanjem, povremeno povišenom temperaturom i gasovima.

Bolest traje oko 2 nedelje, a posle nje se javlja hipohlorhidrija, u trajanju od nekoliko meseci do godinu dana. U većini slučajeva, H.pylori ostaje na površini želudačne sluznice i infekcija uzima hroničan tok.

U velikom broju slučajeva osobe su bez tegoba, mada histopatološki pregled uzoraka želudačne sluznice pokazuje postojanje hroničnog aktivnog gastritisa. Manji broj pacijenata ima tegobe, najčešće u vidu gorušice, nadimanja, podrigivanja, epigastričnih bolova, često sa gubitkom telesne težine.

Posle 10 do 20 godina hronične infekcije, kod pojedinih pacijenata i dalje postoji samo hronični aktivni superficijelni gastritis.

Kod drugih se jav­lja čir u dvanaestopalačnom crevu ili želucu, a može doći i do hiperplazije limfnih elemenata u sluznici želuca i razvoja tzv. MALT-limfoma (Mucous Membrane Associated Lymphoid Tissue = MALT) ili do atrofije želudačne sluznice sa posledičnom intestinalnom metaplazijom, displazijom kao i do nastanka karcinoma želuca.

Upravo zbog toga je H.pylori svrstan u karcinogene prvog reda i postoji preporuka Svetske zdravstvene organizacije za njegovu eradikaciju.

Kako se postavlja dijagnoza?

Dijagnoza  se može postaviti upotrebom različitih neinvazivnih i invazivnih testova sa različitim stepenom pouzdanosti.

Kako se leči?

Osnovni cilj terapije je eradikacija infekcije H.pylori. Danas se korist) kombinacija tri leka: jedan od inhibitora sekrecije hlorovodonične kiseline u želucu i dva antibotika. U slučaju neuspeha ovakve terapije može se probati i kom­binacija četiri različita leka, pri čemu je četvrto sredstvo neki od preparata bizmuta (bizmut supsalicilat ili supcitrat).