Trovanje gljivama

Običaj branja gljiva i upotrebe u ishrani je tradicija u nekim krajevima naše zemlje (zapadna Srbija).

Preduslov njihove bezbedne upotrebe u ljudskoj ishrani dobro poznavanje i razlikovanje – teško je ostvariti, jer su greške moguće i kod najboljih poznavalaca.

Trovanja su obično zadesna, najčešće tokom leta i jeseni, a često imaju karakter manjih porodičnih epidemija.

Naročito su opasna trovanja gljivama sa dugom latencijom. 

Faloidni sindrom je trovanje gljivama sa dugom laten­cijom od nekoliko dana. Izazivaju ga zelena, bela i prolećna pupavka {Amanita phalloides, Amanita virosa, Amanita verna), koje se lako mogu zameniti sa jestivim šampinjonima.

Ova trovanja su, po pravilu, veoma teška, opasna po život i najčešća od svih trovanja gljivama sa smrtnim ishodom. Samo jedna pojedena zelena pupavka (najotrovnija od svih gljiva!) može dovesti do smrti. Nalazi se od jula do oktobra, pretežno u listopadnim šumama, naročito ispod hrastova.

Letalna doza amanitina za odraslu osobu iznosi 4-8 mg, tj. smrtonosna je i samo jedna pečurka.

Klinička slika

Trovanje pupavkom najčešće protiče kroz dve faze. Nakon relativno dugog latentnog perioda bez simptoma, od 6-24 časa, nastupaju jake gastrointestinalne tegobe: muka, gađenje, povraćanje, grčevi u trbuhu, profuzni, koleriformni, ponekad krvavi prolivi, praćeni dehidracijom i kolapsom.

Ove tegobe traju 12 – 48 časova. U toj fazi počinje širenje otrova po orga­nizmu, koncentracija amanitina u krvi opada i on biva “zarobljen” u enterohepatičkoj cirkulaciji. Otuda je jetra duže izložena visokoj koncentraciji otrova.

Nakon prividnog i privremenog oporavka, koji traje nekoliko sati, nastupa ponovno pogoršanje sa znacima oštećenja jetre, od asimptomatskog povišenja transaminaza do izražene jetrine insuficijencije sa koagulopatijom i komom.

U ovoj fazi može nastati i poremećaj funkcije bubrega, bilo zbog direktnog delovanja amanitina na ćelije bubrega, bilo zbog razvoja hepatorenalnog sindroma. Klinički se ispoljavaju ikterus (žutica) sa bolnom hepatomegalijom (uvećanje jetre), hipoglikemija, znaci potrošne koagulopatije, albuminurija, dehidracija, oligurija, anurija, azotemija, a terminalno nastaje duboka hepatička koma (masivna nekroza jetre – “žuta atrofija jetre”), praćena akutnom bubrežnom insuficijencijom.

Mogu se pridružiti znaci akutnog zakazivanja srca, zbog degenerativnih promena na miokardu (srčani mišić). Katkada se ispoljavaju i poremećaji funkcija centralnog nervnog sistema, u vidu omamljenosti, vrtoglavice, konvulzija ili paralize disanja. Do smrti dolazi kod 10-50% obolelih, oko 5. dana bolesti. U slučaju preživljavanja, oporavak je spor i postepen.

Kako se postavlja dijagnoza trovanja gljivama? 

Moguća je i identi­fikacija spora gljiva iz želudačnog sadržaja, povraćenih masa ili iz endoskopski dobijenog materijala, ali zahteva iskusnog mikologa.

Toksin se može dokazati u.urinu i serumu pomoću radioimunoeseja (RIA) ili metodom tečne hromatograflje, što nije prikladno za brzu dijagnostiku.

Pomaže i identifikacija gljiva koje su pojedene.

Kako se leči trovanje gljivama?

Najpre treba iz organizma odstra­niti preostali, neresorbovani toksin.

U tu svrhu vrši se ispiranje želuca i davanje aktivnog uglja (4×50 g na dan) i laksativa(gorka so, sorbitol), per os 1h putem želudačne sonde, tokom najma­nje 24 sata.

Iako to posle obilnih povraćanja naiz­gled nema svrhe, vrlo često se, čak i 24 sata nakon obroka, nadu veće količine ostataka gljiva, zbog njihovog sporog varenja.

Ako je otrov tek resorbovan, u prvih 12-24 sata, amanitin je u ekstracelularnom prostoru, nevezan za belančevine. Njegova eliminacija odvija se uglavnom preko bubrega. Da bi se ona podstakla treba najpre nadoknaditi volumen tečnosti, izgubljen povraćanjem i prolivom. Ranije primenjivana plazmafereza nema svrhe, zbog toga što se toksin e vezuje za belančevine.

Specifičnog protivotrova za amanitin nema. Međutim, eksperimentima je dokazano da dava­nje silibinina (flavonoid iz plodova biljke Silvbum marianum – “gujina trava”) može da spreči preu­zimanje amanitina od strane ćelija i prekida nje­govu enterohepatičku cirkulaciju. Stoga se pre­poručuje primena ovog leka, u dozi od 20 mg/kg/24 h u toku 3 dana, podeljeno u 4 infuzije, u trajanju od najmanje 3 sata.

Sa istim ciljem primenjuju se i velike doze kristalnog penicilina (Penicilin G u dozi od 1.000.000 i.j./kg/24 č, u toku 3 dana).

U lečenju oštećenja jetre moguća je samo nespecifična, tzv. hepatoprotektivna terapi­ja, parenteralnom primenom rastvora glikoze (levuloze), fosfolipida, vitamina, oligoelemenata, supstitucija činilaca koagulacije (sveže smrznuta plazma, antitrombin-lll).

Bolesnike uvek treba lečiti a odeljenjima intenzivne nege.