Terapija crvenog vetra

Terapija erizipela je simptomatska i kauzalna.

Simptomatska terapija obuhvata mirovanje u krevetu; ukoliko se erizipel nalazi na ekstremitetu potebna je elevacija (podizanje ekstremiteta), što smanjuje oticanje; primenu antipiretika i analgetika, lokalno vlažne obloge 3% borne kiseline što smanjuje osećaj zategnutosti i pečenja kože.

Zbog spore regresije bolesti potrebno je strpljenje.   Lek izbora je penicilin, koga zamenjuje eritromicin kod osoba koje su alergične na penicilin.

Lečenje se može sprovodi ti i drugim antibioticima na koje je streptokok osetljiv, prvenstveno cefalosporinima.

Srednje teška bolest leci se prokain penicilinom, 800 000 U jednom ili dvaput dnevno i.m. Teži slučajevi bolesti lece se u bolnici, parenteralnom primenom penicilina G u dozi od 600 000 – 2 000 000  na 6 sati, najmanje 10 dana.

Blagovremena i adekvatna terapija nije pre­vencija recidiva. Recidiv se leči kao i prvi atak.

Specifična profilaksa erizipelasa ne postoji Kontagioznost je niska i izolacija boles­nika nije potrebna, sem u slučaju pojave bolesti na hirurškim ili ginekološkim odeljenjima, gde treba strogo voditi računa o asepsi i dezinfekciji materi­jala koji je dolazio u kontakt sa obolelim. Osim toga, neophodno je izolovati (i lečiti) sve osobe sa drugim streptokoknim bolestima, naročito nazofaringitisom, jer su oni najverovatniji izvor zaraze. Neophodno je lečiti gljivične infekcije kože i ekceme, jer mogu biti ulazno mesto infekcije.

Prevencija recidiva još uvek nije stručno-naučno razrešena; za sada podrazumeva borbu pritiv rezidualnog lokalnog hroničnog limfedema i higijenski režim, tj. borbu protiv sklonosti ka primarnoj steptokoknoj infekciji kože. To se sprovodi prosvećivanjem, zdravstvenim nadzo­rom, pedantnom higijenom, lečenjem gljivičnih infekcija stopala, nadzorom streptokoknog kliconoštva u nosu i u guši. Postinfektivna antibiotska profilaksa nije dala očekivane rezultate, tako da se ne preporučuje.