Kako se leči tetanus?

Bolesnici sa tetanusom obavezno se leče u bolničkim uslovima, najbolje u jedinicama za intenzivno lečenje i reanimaciju.

Osnovni principi u lečenju bolesnika sa tetanusom podrazumevaju spečavanje dalje intoksikacije slobodno cirkulišućim toksinima, lečenje grčeva, lečenje i kontrolu vegetativnih funkcija, prevenciju i lečenje komplikacija bolesti.

Obrada ulaznog mesta  infekcije je važna u sprečavanju dalje resorpcije toksina sa mesta povrede. Pored lokalnog čišćenja i dezinfekcije, u pojedinim slučajevima je potrebna hinirška obra­da rane.

Imunoterapija je važan terapijski postupak za neutralizaciju slobodno cirkulišućeg toksina (koji još nije vezan za receptore u nervnom sistemu). U ovu svrhu se daje humani antitetanusni imunoglobulin (antitoksin) u dozi od 500 i.j. intramuskularno. Treba ga dati što pre, u prvih 48 sati nakon povrede, jer kada se toksin veže za nervno tkivo, više se na ovakav način ne može neutra-lisati. Pored humanog imunoglobulina može se primeniii heterologni, životinjski antitetanusni , serum, u dozi od 5. 000 i.j., uz obaveznu desenzibilizaciju. U težim slučajevima doze se mogu udvostručiti. Pored pasivne zaštite, tokom lečenja se sprovodi i aktivna imunizacija antitetanusnom vakcinom (uz revakcinaciju posle mesec i godinu dana).

Antibiotici imaju značaja u uništavanju vege­tativnih oblika bakterija u ulaznom mestu. Uobičajeno je da se antibiotska terapija sprovodi penicilinom.

Primenjuje se kristalni penicilin u dozi od 15-20 000 000 jedinica dnevno, intraven-ski, podeljen u 3, odnosno 4 pojedinačne doze. Novija saznanja ukazuju na izvesne neželjene efekte njegove primene (sinergizam sa tetanospazminom i pogoršavanje grčeva), pa je danas terapija izbora metronidazol, 3×500 mg dnevno, intravenski. Klostridije su osetljive i na cefalosporine, aminoglikozide. makrolide, tetracikline i hloramfenikol.

Lečenje grčeva je najvažniji terapijski princip u lečenju bolesnika sa tetanusom. Lekovi prvog izbora su benzodijazepini. Oni smanjuju tonićke i kupiraju paroksizmalne grčeve.

Najčeš­će se primenjuje diazepam, 1-2 mg/kg/24h. Preporučuje se i primena lorazepama, koji ima protrahovano dejstvo. U poslednje vreme se koristi kontinuirana primena midazolama u intravenskoj infuziji, u dozi 0,2-0,3 mg/kg/h.

Lečenje benzodijazepinima se obično sprovodi u toku 2-3 nedelje, a zatim se doze postepeno smanjuju, narednih 7-14 dana. Ovi lekovi imaju i centralno depresivno dejstvo, pa se veće doze leka mogu davati samo u jedinicama za intenzivno lečenje i reanimaciju, gde postoje uslovi za veštačku ventilaciju.

Blokada neuromišićne spojnice primenjuje se kod teških oblika tetanusa, kod kojih prethodnom terapijom nije postignuta zadovoljavajuća kontro­la mišićnih grčeva. Prethodno se mora uraditi traheotomija, kojom se obezbeđuje disajni put za provođenje veštačke ventilacije. Koriste se mišićni relaksanti dužeg dejstva (vekuronium 6-8 mg/h, pancuronium 4-8mg/h), uz neophodnu veštačku ventilaciju. U vreme neuromišićne blokade po­trebne su sedacija i redukcija svesti, kako bi oboleli što lakše prošao najtežu fazu bolesti. Kontinuiranom neuromišićnom blokadom se postiže potpuno prekidanje grčeva. Obično se sprovodi tokom 10-14 dana, nekada i duže.

Važno je istaći da sve manipulacije i spoljašnji nadražaji kod bolesnika sa tetanusom mogu da dovedu do pojačavanja grčeva i pojave paroksizma, što komplikuje bolest i ugrožava vitalne funkcije.

Lečenje vegetativnih poremećaja kod bolesni­ka sa tetanusom je kompleksno. Ekstenzivna simpatička aktivnost najbolje se leči primenom blokatora adrenergičnih receptora (labetolol).

Ređe su ispoljene parasimpatička aktivnost i pojava bradikardije. Tada treba primeniti atropin  u “bolusu” ili u obliku kontinuirane intravenske infuzije. Retko je potrebno postavljanje električnog vodiča srca (pejsmejkera).

Korekciona terapija ima veliki značaj u lečenju elektrolitnih i metaboličkih poremećaja. Korekcija se vrši na osnovu redovnih kontrola unutrašnje sredine, acidobaznog stanja.

Ishrana bolesnika sa tetanusom je važan deo lečenja. Zbog prekomerne mišićne aktivnosti i hiperaktivnosti simpatikusa izraženi su katabolički procesi. Važno je pratiti azotni bilans i sprečavati veće metaboličke poremećaje. Dnevne energetske potrebe bolesnika su 3. 000 – 3. 500 kalorija i postižu se ishranom bogatom belančevinama, ugljenim hidratima i vitaminima. Ishrana se spro­vodi putem nazogastrične sonde ili parenteralno, » preko centralnog venskog katetera.

Izuzetno je važna nega bolesnika, naročito u fazi relaksacije i veštačke ventilacije. Nega disajnih puteva je neophodna zbog sprečavanja atelektaza i sekundarnih infekcija plućnog parenhima. Sprovode se stalna fizikalna drenaža i aspiracija sekreta iz disajnih puteva. Značajna je i prevenci­ja dekubitalnih promena, kao i sprečavanje tromboza dubokih vena donjih ekstremiteta i plućne embolije. Zbog ovoga rana rehabilitacija u postelji započinje još u početnoj fazi lečenja bolesnika sa tetanusom.

Prema tome, lečenje ovih bolesnika zahteva primenu složenih mera i postupaka, za koje su potrebni određeni medicinski uslovi i o medicinskog osoblja, što se može obezbediti u jedinicama intenzivnog lečenja.

I pored određenih prognostičkih pokazatelja, ne mogu se uvek i sa sigurnošću predvideti tok i

težina bolesti Brzi razvoj respiratorne insuficijencije, pojava čestih paroksizmalnih grčeva i poremećaj kardiovaskularne funkcije zahtevaju kontinuirani nadzor bolesnika.

Imunizacija protiv tetanusa se postiže aktivnom i pasivnom zaštitom.

Aktivna imunizacija protiv tetanusa (vakcinacija) je jedna od najefikasnijih mera prevencije koje poznaje medicina. Postiže se primenom antitetanusne vakcine, koja sadrži tetanusni anatoksin. Vakcinacija se sprovodi prema zakonski regulisanom kalendaru i obuhvata odojčad, pred­školsku decu, školsku omladinu i vojne obvez­nike. Kompletno sprovedena vakcinacija protiv tetanusa pruža zaštitu u trajanju od oko 10 godi­na.

Pasivna imunizacija (seroprofilaksa) se spro­vodi posle povređivanja osoba koje ne poseduju aktivni imunitet. Postiže se primenom humanog antitetanusnog imunoglobulina ili životinjskim serumom protiv tetanusa.Zaštita protiv tetanusa obavezna je za sva povređena lica koja nisu vakcinisana, koja su nekompletno vakcinisana ili za koje ne postoji medicinska dokumentacija o vakcinaciji. Spro­vodi se primenom antitetanusnog seruma i vakcinacijom.

Vakcinacija se sprovodi u tri doze: prva doza se daje odmah nakon povrede, druga nakon mesec dana i treća godinu dana od povređivanja.

Kod osoba koje su redovno vakcinisane, a po­vreda ja nastala u prvoj godini nakon vakcinacije, potrebno je samo obraditi ranu.

Osobama koje su se povredile u periodu posle jedne, ali manje od deset godina od sprovedene zaštite, potrebno je dati jednu “buster” dozu vakcine.

Kod osoba koje su potpuno vakcinisane, a od tada je prošlo vise od deset godina, zaštita se sprovodi primenom jedne doze humanog antite­tanusnog imunoglobulina i jednom “buster” dozom vakcine.

Svaka povreda je potencijalno teianogena i mora se obraditi. Primena antibiotika zavisi od vrste i karaktera povrede.