Žuta groznica

Prouzrokovači ove bolesti, flavivirusi, pri­padaju, zajedno sa virusom rubele i alfavirusima, porodici togavirida. Danas je poznato da više od 60 vrsta ovih virusa prenose komarči i krpelji. To su sferične partikule, koje sadrže pozitivni lanac RNK. Razmnožavaju se u ćelijama sisara, ptica i artropoda. Nakon pripa­janja za ćeliju i prihvatanja putem endocitoze, oslobađa se virusna RNK i započinje sinteza virusa u citoplazmi.

Žuta groznica nastaje prenošenjem virusa ubodom komarca (Aedes aegypti). Odlikuje se naglim početkom, bifazičnim tokom povišene teiesne temperature, glavoboljom, a u teškim slučajevima, hemoragijskom dijatezom i oštećenjima jetre i bubrega.

Endemska žarišta žute groz­nice danas postoje još samo u prašumama Južne i  Srednje Amerike, kao i centralne Afrike. Poslednjili decenija bilo je većih epidemija samo u Etiopiji i Senegalu. Pojedinačni slučajevi bolesti danas se javljaju u seoskim oblastima Južne Amerike i zapadne Afrike. Postoje dva oblika bolesti. Kod urbane žute groznice bolest se prenosi ujedom komarca (Aedes aegypti), koji se 2 nedelje ranije inficirao na viremičnom bolesniku. Silvatična žuta groznica se prenosi putem šumskih komaraca (Aedes africanus, A.bromeliae, Haemagogus spp.), koji virus preuzimaju od divljih primata (majmu­na).

Divlje životinje su glavni rezervor flavivirusa, a čovek je samo jedan od mnogih domaćina ovih virusa.

Klinička slika

Najveći broj infekcija (80-90%) protiče inaparentno ili supklinički. Inače, nakon inkubacije od 3-6 dana iznenada, bez prodroma, nastaju groznica, povišena telesna temperatura od 39-40 °C, glavobolja, bolovi u mišićima vrata, leđa i nogu, konjunktivitis, crve­nilo lica, gađenje i povraćanje.

Bolesnik je veoma iscrpljen, često uznemiren i razdražljiv. Puls je u početku ubrzan, ali od drugog dana relativno spor u odnosu na visoku temperaturu (relativna bradikardija). U lakšim oblicima, bolest se završava za 1-3 dana. Kod teških oblika bolesti, nakon 3-5 dana temperatura iznenada pada i nas­taje prolazno smirenje (remisija), koje traje više časova ili dana. Potom opet dolazi do porasta teiesne temperature uz relativnu bradikardiju, ispoljavaju se ikterus, aibuminurija, bolovi u epi­gastrijumu i hematemeza (“Vomito negra”).

Hemoragijska dijateza se manifestuje i krvarenji­ma iz desni, hemoptizijama, petehijama, ekhi-mozama i melenom. Bubrežna insuficijencija sve više napreduje (oligurija, anurija), bolesnik postaje zbunien, pomućenog senzorijuma. Na kraju dolazi do delirijuma, grčeva i kome. Period oporavka je obično kratak, sem kod teških oblika bolesti. Ukoliko pacijent preživi, obično nema nikakvih posiedica bolesti.

Sklonost krvarenjima kod ove bolesti nastaje. zbog smanjenog stvaranja činilaca koagulacije (zavisnih od K vitamina) u oboleloj jetri, potrošne koagulopatije (DIK) i izmenjene funkcije trom­bocita.

Nespecifični znaci bolesti su albuminurija (i do 20 g/l) i leukopenija (1,5-2,5×1071). Takođe često postoje trombocitopenija, produženo protrombinsko vreme i vreme koagulacije, kao i povišen nivo bilirubina, transaminaza, ureje i kreatinina u krvi.

Dijagnoza

Moguća je izolacija virusa ili dokaz virusne RNK u cerebrospinalnoj tečnosti. Izolacija virusa iz krvi uspeva samo do 5. dana bolesti. Važan je nalaz antitela IgM i IgG Idase ELISA testom ili tehnikom imunofluorescencije. Histološka slika jetre (post mortem) pokazuje karakterističnu centrolobulusnu nekrozu hepatocita.

Tropska malarija, trbušni tifus, pegavac, leptospiroze, denga i druge virusne hemoragijske groznice i virusni hepatitisi su bolesti koje najpre treba razlikovati od žute groznice.

Terapija

Nužna je stroga izolacija bolesnika (karantin). Kako ne raspolažemo specifičnom terapijom, u prvom planu su održavanje ravnoteže tečnosti i elektrolita i simptomatsko lečenje. Primena salicilata je kontraindikovana, zbog njihovog svojstva sprečavanja agregacije trombocita. Sklonost krvarenjima može se popraviti primenom vitamina K, transfuzijama krvi, heparinom (DIK). Veoma su važni mirovanje u postelji i dobra nega.  

Prilikom putovanja u endemska područja, obavezna je aktivna imunizacija atenuiranom, živom vakcinom. Ona ostavlja dug imunitet (do 10 godina). Bolesnike treba izolovati u dobro zaštićenim prostorima koji se tretiraju insekticidima, kako bi se sprečilo dalje širenje zaraze preko komaraca. Medicinsko osoblje treba da veoma brižljivo rukuje krvlju bolesnika, kako bi se sprečilo prenošenje infekcije prilikom labo­ratorijskih akcidenata. Važno je i uništavanje komaraca.

Obavezna je prijava bolesni­ka sa sumnjom na oboljenje, oboljenjem ili smrt­nim ishodom