Ujed pauka, krpelja i zmije

U prirodi postoji više životinjskih vrsta koje mogu agresivnim napadom da ugro­ze život čoveka. Sve te vrste ugrožavaju čo-veka na isti način. Pri ugrizu ubrizgavaju određen toksin koji svojim efektom izazi­va lokalne promené na mestu ujeda i ge-neralizovane promené koje mogu značaj­no da kompromituju vitalne funkcije. Nekada je taj efekt direktan, dakle, sam ubrizgan toksin ima dejstvo na vitalne funkcije, a nekada izaziva na primer aler-gijsku reakciju koja dovodi život žrtve u opasnost.

U našoj zemlji, opasnost uglavnom vre­ba od nekih vrsta insekata (stršljen, osa, pčela, krpelj i neke vrste pauka) i od zmija. 

Ubod insekata

Kada su insekti u pitanju tada se ti ubo­di obično dešavaju iznenada i često žrtva i nije u stanju da registruje koja ga je vrsta insekta ubola ili ujela.

Početni simptomi su obično isti: 1. lokalni bol, 2. crvenilo, 3- otok,

1. slabost,
2. vrtoglavica,
3. drhtavica,
4. groznica,
5. muka/povraćanje,
6. otisci ugriza,

Terapija

1. smiriti pacijenta,
2. oprati okolinu rane
3. ukoliko postoji žaoka u rani, izvaditi je i to potiskujući neposrednu okolinu uboda ivicom plastične kartice ili kar­tona, a neistiskivati, ne koristiti pince-tu ili klešta jer se tako otrov iz otrovne kesice smože još više utisnuti u ranu
4. ukoliko je ubod u ruku, tada je korisno sa povređene ruke skinuti nakit pre nego što počne oticanje ekstremiteta
5. pažljivo pratiti pacijenta da bi utvrdili da li razvija znake i simptome alergij-ske reakcije
6. žaoka se sastoji od oštrog, šupljeg dela koji se zabada u tkivo i kesice sa toksinom koja je vezana za lumen oštrog

dela                                                                        ,

Ixodes ricinus ili tvrd krpelj spada u rod Acarina i nose naziv po hitinskom omotaču koji pokriva leđnu stranu parazi­ta. Oblik je vretenast (cefalotorax i abdo­men su spojeni) i napred ima rilice koje služe za ubadanje i za prodiranje u subku-tis žrtve. Jedno vreme provode na doma­ćinu, sišući krv, posle čega se otpušta i presvlači na tlu. Tvrdi krpelji su rasprostra­njeni u umerenom pojasu po pašnjacima i šikarama.

Ubodi krpelja najčešće prođu neprime-ćeno i tek po fiksiranju parazita u potkožu konstatuju se znaci prisustva. Ti znaci su:

1. otok na mestu ulaska,
2. lokalna tvrdina,
3. bol,
4. crvenilo,
5. crna tačka u sredini otoka.

Pljuvačna sekrecija krpelja može dove­sti do toksemije koja izaziva paralize poje­dinih mišića, naročito kod dece.

Na našem području ixodes ricinus pre­nosi Borreliu Burgdoferi koja izaziva Lyme-ovu bolest. Sinonimi za Lyme-ovu bolest su Borelioza, Juvenilni reumatoidni artritis ili Erythema migrans. Bolest je hronična i kli­nički znaci su:

1.  Rani stadijum (akutni):

a. limfadenitis,

b.     papulozni eritem,

c. groznica,

d.     glavobolja,

e. zamor,

f. artralgije,

g. mijalgije.

2. Kasni stadijum (hronični):

a. artritis,

b.     meningitis,

c. meningoencefalitis,

d.     Bellova paraliza facijalisa,

e. AV blok,

f. perikarditis. 

Terapijski postupci:

1. staviti natopljen tupfer alkoholom ili medicinskim benzinom na mesto ubo­da,
2. držati tupfer desetak minuta,
3. pincetom zahvatiti zadnji kraj parazita, 

Ujed pauka

U našoj zemlji rasprostranjene su dve vrste pauka. Obe vrste su iz familije laktro-dectus pauka, kojih ima u svim delovima Evrope i u vanevropskim zemljama. Prva vrsta, poznata pod nazivom „crna udovi­ca”, predstavnik je familije, a takav naziv nosi jer posle parenja pojede mužjaka. Pa­uk je veoma agresivan, otrovan, mada ret-ko izaziva smrt. Druga vrsta pauka pripa-

1. duž čitavog tela proteže se crna cik-cak šara,
2. rasprostranjenost – planinski krajevi, uglavnom u graničnim oblastima prema Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. 

Vipera berus – šarka:

1. otrovni zubi su dugi tri do šest milime­tara,

2. jednim ubodom izlučuje oko 14 mg otrova i manje je otrovna od poskoka,

3. šarka dostiže dužinu od 75 cm,

4. glava joj je šira, a uz rub gornje čeljusti ima karakterističnu beličastu šaru,

5. boja tela varira od sive, preko crvene do maslinastozelene i sasvim crne

6. na leđima ima tamnu cik-cak prugu,

7. rasprostranjenost — ravničarski kraje­vi, kod nas u Posavini i Vojvodini, a najrasprostranjenija je otrovnica u Evropi.

Težina trovanja zavisi od starosti i vrste zmije. Stariji primerci su otrovniji, a poskok ima najviše otrova. Količina otrova je ma­nja ako je zmija ispraznila žlezde prethod­nim ujedom, za vreme zimskog sna i u zarobljeništvu. Zatim, ako su oštećeni otrovni zubi, ako je koso usmeren ujed, kada zahvati žrtvu sa nedovoljno otvore­nim ustima ili kada ujede žrtvu kroz više slojeva odeće. Naročito su opasni ujedi u glavu i vrat, za vreme letnjih vrućina kada se poskok popne na drvo i ujede žrtvu sa grane. Ujed je smrtonosan ako zub zahva­ti krvni sud te otrov dospe pravo u krv. Va­žan je i broj uboda. Otrovni su zubi i ugi­nule zmije. Važno je napomenuti da opasnost od ujeda zmije ne postoji samo zbog ubrizgavanja zmijskog toksina već i zbog zagađenja bakterijama. Naime, često se uz otrov u krvni sistem žrtve ubrizga i bacil tetanusa, uzročnik gasne gangrene i dr. To su inače bakterije koje se nalaze u ustima zmije.

Ubod otrovne zmije najteže podnose de-ca i stari ljudi. 

Klinička slika

1. Lokalni znaci i simptomi su:

a.       intenzivan bol na mestu ujeda,

b.       lokalno – dve tačkaste ranice razmak-
nute 6-10 mm, koje obično krvare,

c.       često se vide i otisci rezervnih zuba,
tj. četiri ranice,

d.       predeo ujeda postaje crven i otečen,

e.       javlja se otok celog ekstremiteta,

f. utrnulost i crvenilo celog ekstremiteta,

g.       boja se menja od crvenkaste do lju-
bičaste sa intenzivnije izraženim mo-
drim mrljama,

h.       ekstremitet postaje dvostruko ili tro-
struko širi zbog edema,

i. pojavljuju se bule na koži ekstremiteta,
j. regionalni limfni čvorovi oteknu,

k. zmijski toksin deluje na proces koagu­lacije i propustljivosti krvnih sudova, 1. pojavljuju se potkožna krvarenja.

2. Sistemski znaci i simptomi su:

a.        slabost,

b.       glavobolja,

c.        hematurija, hematemeza,

d.       hemoragija u koži i potkoži,

e.        znojenje,

f. mučnina i povraćanje,

g.        šok,

h.       grčevi u mišićima,

i. spazam ezofagusa i glotisa,

j. smrt zbog paralize centra za disanje.

Terapija

Lečenje je lokalno, specifično i opšte. I. Lokalno lečenje:

1. imobilizacija ekstremiteta,

2. po današnjem protokolu ne preporu­čuje se incizija rane,

3. ranu oprati nekim jakim dezinficijen-som,

1. staviti povesku iznad mesta ujeda,
   1. nikako ne stavljati hladne komprese na mesto ujeda.

II.  Specifično lečenje:

1. dati serum antiviperinum¹ intramu-skularno ili intravenski,
2. antitetanusni serum.

III.  Opšte lečenje:

1. smiriti pacijenta,

2. uspostaviti i održavati prolaznost di-sajnih puteva

3.dati kiseonik (preko nazalne maske ili intubirati bolesnika)

4.ventilirati bolesnika po potrebiu

5.uspostaviti vensku liniju,

6. priključiti bolesnika na monitor
(pulsni oksimetar)