Trovanje diureticima (lekovima za izmokravanje)

Diuretici su velika grupa lekova koji iza­zivaju povećano izlučivanje mokraće i ma­terija rastvorenih u njoj, u prvom redu so­li. Njihov osnovni mehanizam delovanja je u smanjenju reapsorpcije natrijuma u tubu-lima.

Danas su najčešće u upotrebi:

1. benzotiazidi (tiazidi) i analozi sulfona-midnih derivata;
2. diuretici Henleove petlje i
3. diuretici koji čuvaju kalijum.

Prve dve grupe nazivaju se i salureti-ci, jer povećavaju izlučivanje natrijuma i hlora i na taj način dovode i do izlučivanja vode. 

Tiazidi

Tiazidi sa hidrohlortiazidom kao proto­tipom i sinonimom za ovu grupu lekova je­su biciklični derivati sulfonamida. Oni po­većavaju ekskreciju natrijumovog i hlornog jona, ali se i joni kalijuma i magnezijuma povišeno izlučuju. Nasuprot tome, ekskrecija kalcijumovih i fosfatnih jona opada. Po tome se tiazidi kvalitativno razlikuju od di-uretika Henleove petlje.

Mehanizam toksičnog delovanja hlortijazida

Mehanizam delovanja tiazidnih diureti-ka, čiji je sinonim hidrohlortiazid, sastoji se u sniženju reapsorpcije natrijum-hlorida iz lumena tubula u epitelne ćelije tubula. Ovaj proces se odvija na početku distal-nih tubula a posledica je inhibicije kotran-sporta NaVCl”. Pri maksimalnom terapij­skom doziranju svi tiazidi imaju približno jednak diuretski potencijal. Povećanje eks-krecije natrijuma i hlorida je u približno ekvivalentnim količinama. Natriurija se­kundarno dovodi do gubitka kalijuma i bi-karbonata. Mehanizam antihipertenzivnog delovanja nije poznat. Tiazidi ne utiču na normalan krvni pritisak. Početak delovanja tiazida javlja se dva sata nakon primene, sa maksimalnim efektom od oko 4 sata. De-lovanje traje približno 6-12 sati. Eliminišu se brzo preko bubrega. 

Klinička slika

Akutna trovanja ovim lekom su vrlo česta. Nema podataka u literaturi da se ova trovanja mogu završiti fatalno. Najznačajni­ji klinički znak u trovanju hidrohlortiazidom