Oboljenja pluća gljivicama
Poznavanje gljivičnih oboljenja organa za disanje (plućnih mikoza) razvijalo se sporije nego proučavanje drugih vidljivijih oblika gljivičnih infekcija, na primer gljivičnih oboljenja kože.
Otkriće da pojedine gljivične vrste mogu da napadnu čovečji organizam i preko disajnih organa omogućeno je tek razvojem novijih metoda za izolovanje patogenih gljivica i njihovo razlikovanje od rasprostranjenih saprofitnih (korisnih) vrsta.
Početak ovoga perioda vezuje se za istraživanje Dicksona i Gifforda, koji su 1938. godine prvi opisali plućno gljivično oboljenje prouzrokovano gljivicom Coccidioides immitis. Dalji korak u izučavanju plućnih mikoza bilo je zapažanje da prisustvo kalcifikacija u plućima osoba s negativnim tuberkulinskim testom može da uputi na gljivičnu etiologiju promena.
Otkrića da neutrofili mogu da ubiju gljivične ćelije, kao i da se gljivična oboljenja često javljaju u bolesnika s neutropenijom, ukazala su na važnu ulogu neutrofila u odbrani organizama od gljivica. Veliki napredak predstavljalo je dobijanje rastvora antigena iz kulture pojedinih gljivica, što je omogućilo ispitivanje kožne preosetljivosti i druga imunološka ispitivanja. Na ovaj način je olakšano postavljanje dijagnoze i izučavanje epidemiologije gljivičnih oboljenja.
Opisano je desetak grupa gljivica koje mogu da izazovu plućno oboljenje kod čoveka. Prema uzročnim mikroorganizmima, gljivična oboljenja plućapodeljena su u sledeće četiri grupe:
1) infekcije mtooorganizmima bakterijskih dimenzija: aktinomikoza i nokardioza,
2) infekcije kvasnim gljivicama: kandidijaza (monilijaza) i kriptokokoza (toruloza),
3) infekcije gljivicama plesni: aspergiloza i mukormikoza (fikomikoza),
4) infekcije dimorfnim gljivicama: kokcidioidomikoza, histoplazmoza, blastomikoza i sporotrihoza.
Mehanizam nastanka gljivičnog oboljenja može da bude dvojak. Prvo, bolest može da se javi usled direktne invazije i razmnožavanja mikroorganizama, na primer udisanjem spora ili hematogenim širenjem. Drugo, bolest može da nastane usled hipersenzitivne reakcije pluća, obično alergijske prirode. Kada je reč o predispoziciji, izvesne parazitske bolesti disajnih organa nastaju usled zaraze parazitima koji u svome razvoju imaju plućni ciklus. To može biti prolazna faza migracije kroz pluća, što u našem podneblju najčešće izaziva Ascaris lumbricoides, ili trajno prisutan larveni oblik parazita Echinococcus. Migrirajuće larve askarisa izazivaju eozinofilne plućne infíltrate (Löffle-rov sindrom), a ehinokokus u plućima stvara hidatidne ciste.
