Plućna hidatidoza (ehinokokus pluća)

Hidatidna bolest javlja se svuda u svetu, a naročito u predelima poznatim po uzgajanju ovaca i to onda kada se čovek umetne u ciklus razvoja parazita, koji se odvija između psa i ovce.

Hidatidnu cistu u čoveka prouzrokuje larva pseće pantljičare, kojoj su za razvoj i održavanje potrebna dva domaćina: pas i ovca, odnosno njima srodne životinje. Bolest kod čoveka mogu da izazovu dve vrste ehinokokusa: Echinococcus granulosus i Echinococcus multilocularis, od kojih prvi zahvata i pluća, a drugi napada prvenstveno jetru, pa ovom prilikom neće biti detaljno opisan.

Echinococcus granulosus ili Taenia echinococcus živi u tankom crevu psa ili srodne životinje (vuka, šakala, hijene i si.) kao definitivnog domaćina. Jajašca parazita dospevaju, s izmetom, u spoljnu sredinu, gde mogu da prežive do četiri meseca. Ovca ili druga životinja (govedo, konj, svinja) pasući travu proguta jajašca iz kojih se u tankom crevu ovog prelaznog domaćina izlegu embrioni. Oni dospevaju u portni krvotok pa se mogu zadržati i razvijati u jetri. Međutim, znatan broj dospcva, venskom krvlju, u pluća, gde se zadrži.

Najmanji broj odlazi u veliki krvotok i ugnezdi se u drugim organima. Od embriona koji preživi dejstvo odbrambenih snaga organizma, postaje larva cističnog oblika, koja sporo raste i u kojoj se nalaze skoleksi, glavice budućih pantljičara. Životni ciklus parazita nastavlja se kada pas proguta zaražene organe sveže zaklanih životinja i u njegovim crevima izrastu odrasle pantljičare.

Čovek se zarazi unošenjem zagađene hrane ili direktnim dodirom sa zaraženim psom na čijem telu i na njušci ima jajašaca ehinokokusa. Razvoj primarnih cista u telu čoveka odvija se na isti način kao u psa. One su obično lokalizovane u perifernim delovima pluća nedaleko od pleure (plućna maramica), najčešće u desnom donjem režnju. Učestalost plućne hidatidoze u humanoj ehinokokozi iznosi od 20 do 50% (prosečno 25%).

Sekundarna hidatidoza pluća može nastati rupturom hidatidne ciste iz susednih organa u pluća, rupturom plućne ciste u bronh, hematogenom (putem krvi) diseminacijom iz drugih organa ili perforacijom pri operaciji.

Koji su simptomi i znaci ehinokokusa pluća?

Sa kliničkog aspekta razlikuju se nekomplikovane i komplikovane hidatidne ciste pluća.

Nekomplikovane postoje kad su neoštećene plućne hidatidne ciste, unilateralne ili bilateralne, solitarne ili multipne. Njihova veličina kreće se od nekoliko do 30 cm u prečniku. Uglavnom ne daju simptome i često se otkrivaju slučajno, pri rendgenološkim pregledima.

Velike ciste pritiskaju na medijastinum i drugo plućno krilo i izazivaju dispneju (otežano disanje). Ponekad izazivaju pritisak i bol u grudima. Ređe se javljaju hemoptizije (iskašljavanje krvi) i nadražajni kašalj.

Komplikovane hidatidne ciste pluća nastaju perforacijom hidatidne ciste u bronh ili pleuru. Perforacija u bronh praćena je jakim kašljem i iskašljavanjem bistre ili sukrvičave slane tečnosti u kojoj se mogu videti delovi ili cela membrana ciste.

Perforacija u pleuru veoma je retka i praćena je težom dispnejom. Prilikom rupture ciste mogu se javiti razne imunobiološke reakcije – od svraba, urtikarije, proliva, tahikardije, astmatiformnog napada pa do anafilaktičnog šoka, koji je, srećom, veoma redak.

Nekada šupljina ostaje bez infekcije i ne daje simptome. Ipak je redovnija pojava razvitak plućnog apscesa na tome mestu. Sekundarna ehinokokoza pluća posle spontane rupture ciste i bronhogene diseminacije nije česta, i uočava se posle perioda od jedne godine ili duže. Tada se u perifernim delovima pluća nalazi veći broj cista približno iste veličine. Perforaciju ciste u pleuru prati nastanak pneumotoraksa (prisustvo vazduha u grudnoj duplji), sa odgovarajućim simptomima. Dalji tok može se komplikovati empijemom i sekundarnom ehinokokozom pleure, ako se odmah ne sprovede hirurško lečenje.

Kako se postavlja dijagnoza  ehinokokusa pluća? 

Nekomplikovane hidatidne ciste prepoznaju se na osnovu rendgenografskog nalaza homogene, jasno ograničene okruglaste senke u plućima. Rendgenografija grudnog koša u dva pravca potrebna je da bi se odredila lokalizacija ciste.

Razlikovanje ciste u donjem delu pluća od supfrenične ciste zahteva primenu dijagnostičkog pneumoperitoneuma. Ruptura ciste u pleuru praćena je slikom hidropneumotoraksa. Kod plućne hidatidoze neophodno je i ispitivanje jetre ultrazvukom. U novije vreme koristi se i kompjuterizovana tomografija.

Imunobiološke reakcije od koristi su u ograničenom broju slučajeva. Serološki testovi kod plućne hidatidoze znatno su rede pozitivni nego kod hidatidnih cista jetre, koje imaju dužu evoluciju. Jedino su kod sveže perforisane hidatidne ciste serološki testovi pozitivni u 100% slučajeva. Indirektni imunofluorescentni metod pozitivan je u 88% bolesnika. Intradermalni test bio je mnogo primenjivan, ali je koristan u svega 32% slučajeva, dok istovremeno daje veliki broj lažno pozitivnih rezultata. Pregledom sputuma i pleuralnog izliva mogu se naći delovi hitinske membrane i skoleksi.

Kako se leči ehinokokus pluća?

Hidatidne ciste pluća leče se isključivo hirurškom intervencijom. Ako je cista cela, vrši se enukleacija u celini, a zaostala šupljina zbrinjava se suturom bronhijalnih otvora i kapitonažom. Ako je deo plućnog parenhima uništen, on se podvrgava resekciji.

Medikamentno lečenje primenjuje se kao dopuna hirurškoj intervenciji u slučajevima kada je došlo do rupture ciste, kako bi se smanjio rizik od nastanka sekundarne hidatidoze. Kao jedina terapija primenjuje se kod multipne hidatidoze, kada nije moguće sprovesti hirurško lečenje. Tada se daje mebendazol, ili noviji lek albendazol u dozi od 10 mg/kg dnevno u toku 8 do 12 sedmica. Terapijski ciklus može se ponoviti posle pauze od 14 dana.