Staro kliničko pravilo “mesto gde ima gnoja valja isprazniti” treba i dalje, u najširem smislu, prihvatiti Hirurška obrada rane, drenaža gnojne kolekcije, ili dezopstrukcija obolelog organa koji ima ekskretorno/sekretornu funkciju (bubreg, žučna bešika, materica, paranazalni sinusi vilice i dr.), terapijske su mere prvorazrednog značaja, koje ne može da zameni ni jedan drugi terapijski postupak.

Ovo pravilo važi i za sepse vezane za intravaskularne katetere. Pored zapaljenja kože, koje se razvija na mestu ugrađivanja katetera, infekcija može zahvatiti čitavu dužinu prostiranja katetera (“tunelska infekcija”) i preneti se na krvnu struju i druge organe. Najčešći izazivač bolesti je koagulaza negativni stafilokok, otporan na meticilin i druge antibiotike. Vađenje katetera je spasonosna terapijska mera.

Terapiju antibioticima pri sumnji na sepsu treba započeti što ranije, čim se uzme neophodni materijal za bakteriološku dijagnostiku (ako je to moguće).

Izboru antibiotika mora da bude posvećena posebna pažnja. Početna terapija antibioticima zavisi od:

♦      pretpostavljenog izvora septičke infekcije i očekivanog izazivača bolesti,

♦      stanja i životnog doba obolelog, funkcije eliminacionih organa, imunskih poremećaja, alergije na lekove i drugih važnih stanja koja mogu uti­cati na izbor lekova (trudnoća, dojenje),

♦      mesta nastanka infekcije (bolnička sredina), terapijsko-dijagnostičkih postupaka koji su prethodili nastanku infekcije (hirurški zahvati,

kateterizacija mokraćne bešike i krvnih sudova, opekotine i dr.).

Antibiotici se uvek daju intravenski, u maksimalnim dozama, kako bi se omogućilo što brže dejstvo na mikroorganizme. Opšte pravilo, da u lečenju svake bolesti treba težiti monoterapiji, važi i za sepsu, samo ako to stanje obolelog dozvoljava. Prisutna rezistencija bakterija na antibiotike, mogućnost da se ona razvije u toku terapije i saznanje da su već aktivirani mehanizmi sistemske inflamacije pa ima malo vremena za promenu terapije, opravdavaju primenu kombinovane antimikrobne terapije u incijalnoj fazi lečenja kod najtežih bolesnika.

Sepsa, poreklom iz mokraćnih puteva, leči se kombinacijom cefalosporina treće generacije  (cefotaksim, ceftriakson) i aminoglikozidnih antibiotika (amikacin) kojima se, kada postoji sumnja na infekciju poreklom iz trbušnih ili geni­talnih organa žene, dodaje metronidazol.

Umesto cefalosporina mogu se upotrebiti i penicilini širo­kog spektra (amoksicilin-klavulanat, piperacilin-tazobaktam), koji istovremeno deluju i na anaerobne bakterije.

Fluorohinoloni (ciprofloksacin/ levofloksacin), su lekovi izbora u osoba alergičnih na beta laktamske antibiotike. U teškim formama bolesti, kada nema mogućnosti za korekciju lečenja, lečenje se sprovodi karbapenemskim antibioticima (deeskalaciona terapija), imipenemom ili meropenemom ili cefalosporinima IV generacije, kojima se u slučaju vitalne ugroženosti i prisustva posebnih rizika (rane na koži, intravaskularni kateteri, opekotine) dodaju i lekovi za stafilokok (antistafilokokni penicilini/ vankomicin). Terapija se koriguje brzo, čim se dobiju nalazi bakterioloških ispitivanja.

U neutropeničnih bolesnika i u bolesnika kod kojih je sepsa nastala u bolničkim uslovima, pored stafilokoka (koji je obično osetljiv samo na vankomicin, kao i značajan broj sojeva enterokoka), sepsu često izazivaju vrlo otporni gram-negativni mikroorganmizmi kao što su Pseudomonas spp. Acinetobacter sp, Serratia spp.

Antipseudomonas lekovi su ceftazidim, cefepim, azlocilin, piperacilin-tazobaktam,  aztreonam,  odnosno noviji fluorohinoloni ili aminoglikozidi antibioti­ci (amikacin). Početna terapija obuhvata kombi­naciju sinegrističkih lekova, s obzirom da navedeni mikroorganizmi mogu razviti otpornost u toku lečenja. U lekove izrazito širokog antimikrobnog spektra, koji obuhavataju i Pseudomo­nas, spadaju antibiotici karbapenemske grupe (imipenem/meropenem), ali se oni daju ako ih selekcioniše antibiogram, odnosno, kako je nave­deno, kao inicijalna terapija u izuzetno teških, vitalno ugroženih bolesnika.

Lek izbora za gljivične sepse je amfotericin B, koji se pored klasičnog oblika može primeniti i u lipozomalnoj (dosta skupljoj) formi,koja obezbeđuje veću koncentraciju leka na mestu infekcije uz manje neželjenih efckata lečenja.

Sepsu poreklom iz mokraćnih ili genitalnih puteva, ako nema prepreka u oticanju mokraće ili drugih promena u mokraćnim pute-vima, treba intezivno lečiti 2-3 nedelje, ali se dužina menja ako se formirao apsces ili nije obezbeđena adekvatna drenaža mokraće. Najveći broj nekomplikovanih infekcija, nastalih od inficiranog intravaskularnog katetera, ima povoljan odgovor 48 sati nakon njegovog vađenja i uvo­đenja antibiotika, pa je kratkotrajna kura lečenja od 10 dana najčešće dovoljna, dok komplikovanu infekciju, gde su diseminacijom zahvaćene struk­ture srca ili drugih organa, intenzivno treba lečiti 4-6 nedelja, pa i duže.

Stafilokoknu sepsu, bez endokarditisa i pro­mena na nervnom sistemu, uz povoljan klinički odgovor, gde je moguće pronaći i odstraniti sep-tički fokus dovoljno je lečiti 2-3 nedelje. Ovaj period se značajno produžava ako su zahvaćene strukture srca ili drugih organa. 

Održavanje cirkulatorne funkcije posebno je važan terapijski zadatak u lečenju sepse i septičkog šoka.

U ostvarivanju tog zadatka posebno je važna adekvatna nadoknada tečnosti. Može se reći da se u lečenju septičkog šoka borba upravo dobija održa­vanjem cirkulatorne funkcije nadoknadom tečno­sti. Ona se vrši prvih sati izrazito brzo, uz kontrolu arterijskog krvnog pritiska, centralnog venskog pritiska i satne diureze, dok se u bolje opremljenim ustanovama koriste i osetljiviji pokazatelji, kakav je pritisak punjenja leve komore, koji treba da ima vrednost od 12-15 mm Hg stuba.

Koncentracija hemoglobina 80-100 g/l nehodna je da obezbedi adekvatan transport kiseonika, pa se transfuzija izdvojenih eritrocita priraenjuje u slučaju potrebe.

Simpatikomimetski lekovi ostaju i danas važni lekovi u održavanju kardiovaskularne funkcije. Alfa adrenergički agonisti mogu povećati sis­temsku vaskularnu rezistenciju, a većina njih ima i beta adrenergička svojstva, pa ubrzavaju srčani rad i kontraktilnost miokarda.

Medu navedenim lekovima dopamin je bio najčešće u upotrebi. Koristi se u pacijenata sa hipotenzijom i malim minutnim volumenom. Dobutamin se sa opreznošću primenjuje kod osoba sa izrazito niskim arterijskim pritiskom i znacima hipoperfuzije organa, s obzirom na izraženo vazodilatatorno dejstvo.

Sepsa pred plućnu funkciju postavlja posebne zahteve, pa se kao jedan od najvažnijih znakova njenog prisustva pojavljuje ubrzano disanje i hipoksija. Pravovremena oksigenoterapija, intu-bacija i za njom kontrolisana ventilacija, prila­gođena stanju respiratorne funkcije i specifičnim zahtevima pacijenata (sa pozitivnim endekspira-tornim pritiskom u slučaju razvoja distres sindro­ma – ARDS-a) štede energiju koju troši respiraci­jska funkcija, obezbeđujući istovremenu oksigenaciju.